Исповест Мерчеповог војника: Својом сам руком убио 72 људи
Томислав Мерчеп, осуђен за ратне злочине, преминуо је данас, а о бруталности његове јединице „Мерчеповци“ и даље се прича.
По оптужници, припадници те јединице на подручју Пакрачке Пољане, Загреба и Кутине незаконито су ухапсили 52 особе, од којих су 43 убили, три се воде као нестале, а шест је преживело мучење и злостављање.
Били су, како су писали хрватски медији, познати по посебној окрутности, а иза њих је остао крвави траг који се није могао сакрити.
Управо због те стравичне окрутности и злочина почињених без икаквог покрића те његове улоге у свему томе, Мерчепа су звали “господаром живота и смрти”, и то од Вуковара, преко Загреба па све до Пакрачке Пољане.
“Најтеже ти је запалити прву кућу и убити првог човека, после иде по шаблону…”
За злочине почињене у Пакрачкој Пољани над цивилима српске националности крајем 1991, хрватска јавност дознала је још 1997. када је Миро Бајрамовић, један од припадника Мерчепове јединице, о њима сведочио у интервјуу за тадашњи недељник Ферал Трибуне. Према његовим речима Мерчеп је за све то знао, иако није лично учествовао у ликвидацијама.
“Зовем се Миро Бајрамовић и директно сам одговоран за смрт 86 људи. Ја с том чињеницом навечер заспим и ујутро се будим, ако заспим. Својом сам руком убио 72 људи, међу њима је било и девет жена. Нисмо правили разлику, ништа нисмо питали, они су за нас били четници и непријатељи. Најтеже ти је запалити прву кућу и убити првог човека. После све иде по шаблону. Ја знам имена и презимена свих људи које сам убио”, испричао је давне 1997. Ферал Трибјуну један од “мерчеповаца” који је први проговорио о страшним догађајима у Пакрачкој Пољани.
Тај исти “мерчеповац” је истакао да је његов командант Мерчеп све знао, да није учествовао у самим убиствима и мучењима, али да је све знао. Било је и писмених извештаја о свему, али већина је преношена уживо.
“Он је знао за сваку ликвидацију јер је био заповедник и био је за нас харизматична особа. (…) Ми смо у Пакрачкој Пољани једнако убијали и Хрвате и Србе. Нас су се плашили и Хрвати у Пољани. Село је, наиме, по целу ноћ слушало јауке и запомагања из затвора, људи нису могли спавати, али нам ништа нису смели рећи. Сви су знали да би, ако нешто приупитају, и сами могли завршити у затвору”, испричао је још Бајрамовић у Фералу који је интензивно писао о злочинима у Пакрачкој Пољани.
То је тек површина страхота које су мерчеповци радили. Затворенике су држали у подруму школе, спајали их на струју и палили пламеном из плинске боце па заливали киселином по гениталијама и очима.