БОШКО ЋИРКОВИЋ ШКАБО: Хвала, млади људи

Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо

Знао сам да ће Tвитер просто експлодирати од довитљивих прозивки али Ного, који је тада је већ данима џуџио испред Скупштине, и још разни зачудни гласови који су од избора асинхроно одјекивали заиста нису зрачили покретачким потенцијалом. Онда су се огласили студенти и друг Стари новије српске историје је рекао да су поново у праву. Одобрио им је рокове и није их пошутирао из Конрад-хазардних домова. Чак и тада је било глупих прича око оспоравања присуства заставе Републике Србије на студентском протесту. Демотивационих прича које су добиле непотребно велики публицитет. И онда…

Бам! Дописивао сам се с Ђолом у иноземству преко вибера, кад ми је као јутјуб предлог искочио живи пренос на Србин Инфо каналу. Опа! Октобар у јулу. А на Јавном сервису Џеки Чен у борби против неправде. Силом техничких неприлика сам и даље претплатник америчког СББ-а, па ми је, што би реко новоисторијски друг Стари, јако згодно да простим притиском кеца на даљинском пребацим на регионалну подружницу Си Ен Ен-а.

Наредних сат времена сам у чуду посматрао нереално јаке полицијске снаге како испред Скупштине за камере стоички примају цигле, жардињере, знакове и бакље, узвраћајући махом чудно густим сузавцем. Из старих искустава знам да је на лицу места, где сузавац стварно гуши, адреналин пумпа и пандури у опреми за разбијање демонстрација изгледају као снаге из дистопијских филмова, све то јако узбудљивије него праћење растегнутог констатовања очигледног сечено коментарима из студија…

Али ја сам ту и тада пао у несвест, уморан испред екрана. Одмах по буђењу су ме дочекале слике безумне бруталности униформисаних полицајаца и традиционалне психопатске суровости мистериозних педеруша-качкет-ермакс жестоких момака са значкама. С друге стране сам од другарице са Хиподрома добио извештај да су повређена три коња и обавештење да ми је пријатељ из САЈ-а повређен. Већ дуже време сам искрено збуњен дешавањима у овој, у сваком погледу недефинисаној, држави и на овом свету. Остао сам збуњен. Наравно да су слике грмаља у оклопима који млате пендрецима пивопије на клупи одмах претворене у Си Ен Ен џинглове али наслови и дебате које су на истом месту инстант ланисирани су ми подједнако безумни.

Мучно је слушати исхлапеле аналитичаре, репрезентативце медија које прати мање људи него што се иницијално појавило на протесту, како, осуђујућим и непотковано самоувереним тоном, о прилично хетерогеној и искрено изиритираној маси младих људи говоре као о „екстремним десничарима“, „отмичарима протеста од грађанства“ (а шта су они у Србији ако нису грађани!? Осми путници!?) и о Косову и Метхији, које су млади славили својим песмама, као о „пропалој причи“, „реликту прошлости“, „десничарској иконографији“… Ко није у току са размишљањима и осећењима разноврсних групација младих људи, који од старта чине најбројнији и најприсутнији старосни сегмент протестаната, о истим не би требало ни да наклапа.

Последњих недељу дана сам имао привилегију да уживо сретнем десетине младих учесника протеста. Људи су, из поштовања према двадесет и две године конзистентног деловања Београдског синдиката, долазили у радњу да чују и да саопште своје виђење и мишљење. Нисам имао шта да их подучим. Имао сам много штошта да чујем. Нити једног од њих не бих дефинисао као екстремног, чак ни као типично десничарски оријентисаног, поготово не у пежоративном смислу, како су то листом радили древни аналитичари и теоретичари завере. Ни једног америчког, ни једног руског човека… Све неки своји људи.

Размишљањем сам најближи личном искуству професора Ковића, описаном током једног ТВ гостовања: „Не могу да говорим чији су шпијуни тамо били. Могу да говорим само о оном што сам видео. Нисмо више у деведесетим. То су неки нови млади људи, урбана београдска омладина која је искрено певала песме о Косову и Метохији. И, док су певали те песме, полиција је почела да их туче. Шта за њих данас уопште значи бити левичар или десничар?“.

Истина је да смо сви збуњени. Али ако желимо да будемо добронамерни и конструктивни у борби против заједничких проблема, мислим да бисмо за почетак морали да будемо искрени према себи и захвални тим младим људима што смо протекли викенд могли слободно и одговорно да се крећемо улицама наших градова. Без страха да ћемо током кретања проћи као њихови вршњаци, који су у ноћи између суботе и недеље испред Скупштине „повишеним гласом вређали службена лица током вршења дужности“, да би у недељу ујутру били осуђени и упућени на одслужење двомесечних затворских казни!? Можда бисмо из начина на који су протестнати из својих редова најурили озлоглашене сумњиве ликове могли да научимо о заједништву, храбрости и одлучности, потребним да бисмо дефинисали и решли заједничке проблеме…

То што смо се ми старији овде много пута опекли, па су се бројни разочарали а „способнији“ увалили, нам не даје право да неваспитањем и незахвалношћу брукамо своје родитеље. Зато: Хвала Вам, млади људи. Хвала Вам за бољи протекли викенд… Надам се и за будући бољи живот у Србији. Обећавам да ће БС маторци дати све од себе да остану уз Вас и да Вам се одуже.