ВЕЛИКА ГЕОПОЛИТИЧКА ИГРА НА СРЕДОЗЕМЉУ ПРЕТИ ДА УВУЧЕ СВЕТ У РАТ! Грчки министар одбране: Спремни смо за рат са Турском!

Односи између две понајважније чланице НАТО савеза, Грчке и Турске, не само како не иду у смеру смањења напетости и стабилизације, већ постају све гори, с тенденцијом прерастања у отворено непријатељске. Више је разлога за то: од врло сложених историјских околности преко мигрантске кризе и улоге Турске у њој, па до великих енергетских планова и стратегија две земаље које се сударају на Источном Средоземљу и у које су укључене и бројне друге земље, поједине од њих и пуно јаче од Грчке и Турске.

Недавно је дошло до оштре размене речи између политичких и дипломатских представника Турске и Грчке, где се чак спомињао и „проблем“ граничне црте између две државе (којег види Анкара, а Атина не), а све у контексту растуће опасности од новог мигрантског таласа који би из Турске поново могао кренути према грчком територију након стабилизације епидемиолошких околности везано уз пандемију коронавируса Ковид-19. Притом су се, наводно, измењивале и дипломатски посве непримерене речи попут „варвари“ и сл.

А у петак, 5. јуна, та, нимало пријатељска или савезничка реторика, подигла се на још вишу разину. Тако је грчки министар одбране Никос Панајотопулос изјавио како је Атина за заштиту својих суверених права спремана на све, између осталог и на војно деловање против Анкаре.

„Понашање Турске у последње време је довољно агресивно. Сматрам, како је једини начин да се Грчка носи с таквим стањем, које у основи има тенденцију према агресији, то, да с једне стране искористи све своје дипломатско оружје, а с друге стране – осигура повећање обуздавајуће снаге својих оружаних снага“, казао је грчки министар обдране у интервјуу грчкој телевизији Стар.

На прецизирани упит, је ли Грчка спремна за војно решење сукоба, како је то говорио саветник грчкога премијера, Панајотопулос је изјавио следеће: „Управо тако! Он је рекао како се ми припремамо за сваку ситуацију. Наравно, све могуће – укључује и војну варјанту. Ми то не желимо, али желимо дати до знања, како ћемо учинити све могуће да бисмо заштитили наша суверена права у највећем могућем степену.“

Ове оштре речи, које се не могу друкчије схватити осим као озбиљно упозорење Анкари, што се, уосталом, нити не крије, изазване су најновијим потезима турског државног врха. Наиме, пре неколико дана турске провладине новине објавиле су натецање за добивање лиценце за истраживање угљиководика у дубоководним базенима у близини грчких отока.

Због тога је у понедељак грчки министар спољних послова Никос Дендиас изјавио како Турска жели присвојити суверена права друге земље, те је споменути потез Анкаре назвао провокацијом, с обзиром како се ради о грчком континенталном прагу. А већ у среду, грчки премијер Кyриакос Митсотакис Европској комисији је упутио писмо у свези „турских провокација“. Грчка сматра како ће ова могућа ескалација са стране Турске довести до грчко-турске кризе, а онда и до европско-турске кризе (с обзиром да је Грчка чланица ЕУ).

А синоћ је турски председник Реџеп Тајип Ердоган на заједничкој конференцији за медије с премијером либијске владе нациналног споразума Фајезом ал-Сарајем (који је стигао у Анкару), изјавио како Турска и либијска влада намервају вршити истраживања налазишта нафте и плина у Средоземном мору.

Притом треба подсетити како су Турска и споменута либијска влада крајем прошле године потписале меморандум о разграничењу између две државе на Средоземном мору који иде у корист Анкари и њезиним енергетским стратегијама, чему су се одмах оштро, чак и заједничким саопштењем успротивили Израел, Грчка, Кипар и Египат. Притом није на одмет спорменути како су по том питању на страну ових последњих стале и Сједињене Државе.

Очито је како Европској унији предстоји, уза све њене постојеће муке и нови велики, можда до сада и најопаснији изазов на њеним јужним границама. Грчка и Кипар њихове су пуноправне чланице па је за очекивати да Брисел у спору с Турском чврсто стане на њихову страну. Међутим, важност Турске у региону и шире стално расте. Она је од недавно војно ангажована и у самој Либији (чему се те исте САД не противе!) али је по европске интересе развој стања који би ишао у смеру да на либијском тлу водећу улогу уместо европских сила преузму Турци – посве неприхватљив.

С друге стране, занимљиви су и поједини војни елементи. Грчка је од САД-а већ добила савремене „невидљиве“ ваздухоплове 5. генерације Ф-35, које већ од раније поседује и Израел, (а добија их и Бугарска – такође не превелика турска пријатељица), при чему је Вашингтон увео забрану њихових испорука Турској независно што и Анкара суделује у програму њихове производње. А готово свако грчко острво, а њих је „безброј“ који се налазе готово насупрот саме турске обале, прдставља својеврсну војну платформу и потенцијалну ваздухопловну базу за грчка деловања на турском тлу. Притом је врло важно нагласити како је управо сегмент турске противваздушне обране и најслабија карика укупне турске војне моћи која је изразито велика и респектабилна (у сваком случају знатно већа од оне грчке).

Управо одатле и потичу сва она позната, дуготрајна „натезања“ Турске и Запада везано уз турску набавку руских савремених противваздушних система С-400, за које је Анкара (свакако не без разлога), увек тврдила како су јој насушно потребни јер ПВО системе није могла добити од САД-а, барем не по повољној цени и уз испоруку војне технологије коју је притом тражила. Набава С-400 је и резултирала споменутим турским (макар и привременим) избацивањем из производње америчких Ф-35 које је на предлог Стејт Департмента одобрио Конгрес. Међутим, турски државни и војни врх успркос томе није се ни мало двоумио по том питању, односно класичној америчкој уцени, те је ипак купио споменуте руске системе: он тиме није желио показати некакву новонасталу турску „љубав“ према Русима, већ је једноставно полазио од логичних геополитичких чињеница и својих одбрамбених интереса, који у данашњем степену војне технологије, пре свега развоја савремених ваздухоплова и офанзивних ракетних система, не могу бити заштићени без савремених противваздушних и противракетних система.

Управо због тога (системи С-400 још нису размештени по планираним турским географским тачкама, а постојећи системи ПРО „Патриот“ на турском тлу, не припадају њој, већ су под ингеренцијом НАТО савеза и он одлучује о њиховој употреби) Грчка сада има стратешку предност с обзиром како њезини ваздухоплови са острвских база за свега пар минута стижу до највећих турских градова, без снажне турске ПВО која би им се учинковито супроставила, поглавито када је реч о споменутим ваздухопловима Ф-35.

Из те чињенице и произлази споменута самоувереност грчког политичког и војног врха када гоовре о својој спремности за подузимања војног противодговра на „провокације Анкаре“.

А тај проблем, турског недостатка савремених система ПВО, Ердоган је итекако осетио и на својој кожи у време покушаја војног преврата у јулу 2016. године, када су се пучисти у огромној мери ослањали управо на турско војно ваздухопловство, а да се деловању тог ваздухопловства против властитога народа у војном смислу није имало чиме супроставити.

Дакле, стање је и за Грчку и за ЕУ, али, можда пре свега за сам НАТО савез којему су и Грчка и Турска немерљиво важне, врло сложено – с тенденцијом погоршања. Поставља се логично питање: што би ико, у тој великој и неизвесној региналној и широј геополитичкој игри у случају почетка стварне кризе у односима Грчке и Турске (коју Атина не искључује), у стварности предузео? И што би се, уопште, предузети могло а да она не ескалира у кризу несагледивих размера, према којој би она кипарска с почетка 70.-их година прошлога столећа изгледала као „мачији кашаљ“? А не заборавимо, све се ово догађа у већ споменутом контексту ослабљене ЕУ али и исто таквих Сједињених Држава, које су сада итекако заокупљене својим унутарњим проблемима и борби за власт. А у региону су још и Русија и Кина, свака са својим интересима, који, како се заоштрава њихова реторика с Вашингтоном, све више конвергирају.

Противваздушни систем С 400 (Фото: РИА)