Градић Лоди, нешто већи Бергамо и Бреша и на крају Милано као центар регије су жаришта корона вируса у Италији. Од 793 смртна случаја у претходна 24 сата (од 18.00 часова пекјуче до 18.00 часова јуче) чак 543 смртна случаја су регистрована у Ломбардији. Број заражених у Ломбардији је 25.515, укупан број смртних случајева у овој регији је 3.095. Дакле, више од половине укупног броја у Италији.

А кренуло је подмукло и тихо, тврди професор Фабијано ди Марко.

„Био је 21. фебруар, а као да је било јуче… Али као да је то био и неки други живот који више не постоји. Око подне ме је мој професор Ћентани позвао и рекао ми да ће у Лодију букнути и да будемо спремни“.

Три дана раније, у болници у Лодију је примљен Матија. Човек за кога данас у Италији тврде да је био први случај короне у Италији. Човек од 38 година који води здрав живот, трчи, игра фудбал, волонтер је црвеног крста и научник по професији. Због благих симптома је сам дошао у болницу и отпуштен на кућно лечење. Два дана касније се опет јавио. Овога пута у много горем стању. Завршио је на респиратору и интензивној нези. Преживео је и после 18 дана на респираторима је спашен. Данас је код куће са трудном женом.

Први случајеви корона вируса у Италији су забележени још 31. јануара у Риму. Али, епидемија тамо је успорена добром реакцијом. Можда би тако било и у Ломбардији да први пацијент није послат на кућно лечење. Тог 21. фебруара када је примљен у болницу у тешком стању, почели су први случајеви у Ломбардији. Истог дана их је било 15. Сутрадан нових 40 и први смртни случај. Прекосутра још 57, дан касније 61, па даље 67, 65… Уз укупно пет смртних случајева. Деловало је да здравствени систем успева некако да заустави ширење епидемије. Или га макар успори. Борио се.

У четвртак 27. фебруара је забележено нових 98 заражених и нових пет мртвих. Следећег дана: 128 заражених и три смрти. Два дана касније: 369 случајева. Био је то 1. март. Десет дана после утакмице Аталанта – Валенсија (4:1) у осмини финала Лиге шампиона на миланском Сан Сиру.

Експлодирало је!

„Никада нећу заборавити ту недељу и 1. март. Ушао сам у болницу и остао затечен. Као рат! Нисам имао другу дефиницију. Пацијенти који једва дишу на све стране. Собе су препуне. Леже на носилима, у ходницима… Тог дана у болници смо истрошили преко 5.000 маски. Регрутовали смо све расположиве снаге, повукли људе са слободних дана, одмора… Многи од нас нисмо јели тог дана. Око седам сати увече смо интубирали пацијенте у просторији која нам је шест сати раније служила као складиште и у њој су били палете и панели. Имали смо преко 500 пацијената у болници тог дана рачунајући и старе случајеве. А  имали смо само 20 малих респиратора (неинвазивни механички респиратори који помажу оним провидним пластичним ’шлемовима’ које видите на снимцима пацијената из италијанских болница оп.а.) јер маске не помажу у тој концентрацији вируса. Било нам је потребно неколико пута више тих заштитиних кацига“, препричава професор Ди Марко у интревјуу за дневник Коријере дела Сера.

Шта сте урадили?

„Много веће катастрофе нас је спасао један обичан и хуман човек. Сетио сам се да сам пре 15 година упознао власника мале породичне фирме у Леватеу, која се поред производње за разне индустрије, између осталог бави и производњом апарата за терапије кисеоником, респиратора, као и дистрибуцијом апарата за анестезију и медицинских гасова. Телефонирао сам му, рекао да смо у очају и да нам је хитно потребна његова помоћ. Одговорио је да може да нам достави 10 респиратора те врсте до понедељка. Рекао сам му да ће бити прекасно и да су ми потребни одмах. За три сата су били спремни и послао сам моју децу по њих да их довезу“.

Човек о којем професор Ди Марко говори је Роберто Паратику власник фиме „Флоу метер“ којој производња те медицинске опреме уопште није примарна делатност.

„У нормалним временима смо годишње производили 150 ЦПАП машина (Continuous positive airway pressure, механичка маска за кисеоник која помаже за вештачко дисање), а у последњих 15 дана смо их произвели 1.500. И то само за болнице у нашој регији. Не сматрамо себе јунацима, већ само људима који раде онако како нас је отац васпитао. Био бих љут на нас да нисмо то урадили. Не можемо људима да ускратимо кисеоник који им је потребан да преживе“.

Захваљујући професору Ди Марку, медицинском особљу и људима попут Паратика, болница у Бергаму је избегла потпуни колапс и још на хиљаде смртних случајева.

„Имамо 15-20 мртвих дневно, преко 150 пацијената у клиници, а гарантујем вам да смо тренутно најбоље опремљена болница у Европи за ову ситуацију. Замислите да нисмо…“, каже професор Ди Марко.

Како се ово десило Бергаму, Ломбардији и Италији?

„Чуо сам многа мишлења о узорцима, а ја ћу вам рећи мој иза којег стајем именом и преизменом: 19. фебруар и 40.000 грађана Бергама и околине на Сан Сиру и утакмици Аталанта – Валенсија. Дошли су аутобусима, возовима, препуним аутомобилима… Нажалост, тада је у Италији пукла биолошка бомба“, тврди доктор Ди Марко.

О тој црној вечери и највећој победи Аталанте у клупској историји ћемо вам у даљем делу текста пренети писање Коријере дело Спорта.
„Те фебруарске вечери, воз са Аталантиним навијачима је стао и искрцали су се људи. Направила се гужва слична оној саобраћајној када људи понедељком ујутро крену на посао. У следећем возу је било неколико стотина Валенсијиних навијача. Сви збијени једни уз друге. У једном, и у другом возу. Међу њима и неки који тада нису знали да су заражени вирусом КОВИД-19 који се већ неколико дана раније појавио у регији Валенсије. Истовремено су се спустили на метро станицу и почели да певају, грле се и фотографишу једни са другима. И изнад свега, ЈЕДАН ДЕТАЉ. Да би показали фер-плеј, почели су једни другима да нуде пиво и пију из истих чаша. Била је то историјска здравица. Из које ће се неколико недеља касније изродити ноћна мора“.

Утакмица је била историјска. Старо и малдо, мушко и женско. Скоро све из Бергама што је некад погледало фудбалску утакмицу је кренула на утакмицу. Предњачили су старији. Они који су Аталанту гледали деценијама. У Серији Б, у Серији Ц, у свим добрим и лошим временима. Дочекали су први пут у животу да њихова Богиња провинције буде понос Ломбардије више од Интера и Милана. Била је то прилика која се не пропушта.

„Обавештавамо вас да ће Едоардо овог поподнева бити одсутан из школе из културолошко-историјских разалога. Имаће лекцију из историје Бергама заједно са својим оцем. Форза Аталанта“, писало је у оправдању које је један отац написао учитељици за одлазак сина на утакмицу.

Са поносом је ту поруку на друштвеним мрежама раширио Бергамов градоначелник Ђорђо Гори. Ето каква је еуфорија била. Неки тамо „кинески вирус“ никоме није био ни на крај памети.

Седам дана после утакмице, шпански новинар Кике Матеу који је пратио Валенсију у Милану је био позитиван на тесту за корона вирус. Био је први позитиван случај у граду, а тог 27. фебруара је у Шпанији било укупних само 16 случајева вируса короне

Да ли је било могуће да је Матеу после само седам дана постао симптоматичан? Изгледа да је само имао слабији имунитет од осталих и болест му се брже испољила.
„Од неколико хипотеза за експлозију епидемија у Ломбардији, та теорија о утакмици Аталанта – Валенсија је свакако једна од најразумнијих иако не може да се докаже“, саопштили су пре неки дан из Цивилне заштите Италије.

Истог дана – 27. фебруар – у Ломбардији је број заражених скочио са стабилних око 60 (претходна четири дана: 57, 61, 67, 65 нових случајева) на чак 98 нових и пет смртних случајева за дан. Већ три дана касније је било 369 случајева. Скок је је био страшан за четири дана са 65 на 369. Укупних смртних случајева је било 24.

Здравство Ломбардије се некако борило иако је већ тада било неспремно да прими све. Нових случајева је било на стотине и почела је да се примењује тријажа. Лекари су морали да бирају ко ће добити шансу да преживи на респираторима, а коме ће бити одузета последња шанса. Следећег дана је пријављено 14 смртних случајева корона вируса у Ломбадрији. До тада их је било 24 за све претходне дане. Укупно.

Две недеље после утакмице Аталанта – Валенсија пред око 42.000 Италијана и око 2.500 гостујућих навијача, у Ломбардији је пријављен 431 нови случај вируса и 25 смртних. Тог дана. Ништа више није могло да заустави зло које се надвило над најбогатијом италијанском покрајином. Ломбардија је постала Вухан у Европи. Црна тачка на мапи света.

На крају, међу жртвама су и они који су дали све од себе да спасу друге: 18 лекара у Италији је изгубило живот од корона вируса. Укупно 118 медицинских радника није преживело. Неки су имали по 40 и кусур година попут Дијега Бјанка из Бергама.
„Од нас 1.600 овде у Бергаму, 400 је заражено. Колега лекар и добар пријатељ ме је звао пре неколико дана на телефон и рекао ми да са болесним оцем стиже у болницу и да покушам да урадим све што могу. Када сам их нашао у свој тој гужви у болници, погледао ме је са сузама у очима и рекао ми: ’Извини, нисам укапирао да је овако када си ми причао’. Једноставно, ни људи који се баве овим послом не могу да стекну слику о овоме што се овде дешава“, каже доктор Ди Марко.

Како је сада отац вашег колеге?

„Мртав је“.

Извор: mozzartsport. com