ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР: 17. август (04.авг) Светих седам мученика у Ефесу
Светих седам Отрока у Ефесу
Велико гоњење хришћана беше за време цара Декија. Сам цар дође у Ефес, и ту приреди хучно и бучно празновање у част мртвих идола али и грозан покољ хришћана. Седам младића, војника, уздржаше се од скверног жртвоприношења, и усрдно се мољаху Богу јединоме да спасе род хришћански. Они беху синови најугледнијих старешина Ефеских, и њихова имена беху: Максимилијан Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Екзакустодијан и Антонин.
Када и они беху оптужени код цара, они се склонише на једно брдо иза Ефеса, зв. Охлон, и ту се скрише у некој пећини. Кад то цар сазна, нареди, да се пећина зазида. Бог пак по далекосежном промислу Своме пусти на младиће један чудноват и дуготрајан сан. Царски дворјани, Теодор и Руфин, потајни хришћани, дадоше узидати и један ковчежић од бакра са оловним плочама, на којима беху исписана имена ових младића и њихова мученичка смрт у време цара Декија.
Прошло је од тада преко 200 година. У време цара Теодосија Млађег (408 – 450) наста велики спор око васкрсења мртвих. Јер беху неки што посумњаше у васкрсење. И цар Теодосије беше у великој жалости због тога спора међу верним; и мољаше се Богу цар, да би Бог неким начином објавио истину људима.
У то време буре у цркви чобани неког Адолија, који поседоваше брдо Охлон, почеше правити торове за овце, и узимаху камен по камен од оне пећине. Тада се отроци пробудише одсна, млади и здрави какви су и заспали. И то се чудо разгласи на све стране, те и сам Теодосије дође са великом свитом и с умилењем разговараше с младићима. После недељу дана они поново заснуше сном мртвим, да чекају опште васкрсење. Цар хтеде да положи тела њихова у златне ковчеге, али му се они на сну јавише и рекоше му, да их остави на земљи како су били и полегали.
Тропар (глас 4):
Велика су чуда вере, у пећини као у царском дворцу седам светих младића пребиваше, умревши без труљења: И после много времена усташе као од сна, на уверење о васкрсењу свих људи: Њиховим молитвама, Христе Боже, смилуј се на нас.
Свештеномученик Козма равноапостолни
Родом од Етолије, из села Мегадендрон (Велико Дрво). Као младић отишао у Св. Гору, где у Филотејском манастиру буде пострижен за инока.
Но гоњен свагдашњом жељом да проповеда Јеванђеље народу он оде у Цариград, где испроси за то благослов од патријарха Серафима II.
И обиђе све придунавске крајеве проповедајући Јеванђеље, но највише се задржа у Албанији, где и пострада од неког Курт паше, кога Јевреји раздражише против Козме.
Козма буде удављен од Турака, па онда бачен у реку 1779 год. Чудотворне мошти почивају му у селу Колкоидас у храму Св. Богородице недалеко од града Фиери.
Пострадао за Господа свога у 65 год. живота.
Кад последњи зраци запад обагрише,
Седам се отрока Богу помолише,
Да се сутра опет здрави живи нађу,
Пред Декија цара на муке изађу,
Па легоше спати сном дугим, дубоким,
Време корачало кораком широким…
Једно јутро сунце с истока заруди
И Седам се од сна дубоког пробуди.
Па Јамвлих, најмлађи, Ефесу похита
Да види, да чује, о свему распита …
Да л’ Декије иште и њих на кланицу
И да хлеба купи за њих Седморицу.
Но, гле, какво чудо: није та капија!
А и варош цела сасвим је другчија!
Свуда красне цркве, кубета, крстови, –
Јамвлих себе пита: да то нису снови?
Нигде знаног лица, нигде ни сродника,
Нема ни гоњења, нема мученика.
– Кажите ми, браћо, име овог града,
И каж’те ми име цара што сад влада?
Тако Јамвлих пита. Гледају га људи,
И о њему свако различито суди.
– Град је ово Ефес, сада и раније,
У Христу царује цар Теодосије. –
То антипат зачу, и владика седи,
Цео град се збуни, свак пећини греди.
И видеше чудо, прославише Бога,
И васкрсле слуге Христа Васкрслога.
РАСУЂИВАЊЕ
Иштите, и даће вам се, рече Господ (Мат. 7, 7). Као што родитељ деци својој даје све оно што деца ишту а што је на корист њихову, тако и Бог човекољубиви даје људима све оно што људи од Бога ишту а што им служи спасењу. Свети Козма као монах у Св. Гори просио је од Бога две ствари, наиме, да проповеда Јеванђеље народу и да пострада као мученик за веру. За једног Светогорског монаха, везаног обетом за манастир свој, обе ове жеље изгледају недостижне и неостварљиве.
Но Богу је све могуће. Обе жеље Козмине Бог је савршено испунио. Неописана је била радост Козмина, када је добио благослов од патријарха да може изаћи из Св. Горе и ићи по народу на проповед Јеванђеља. И још један сличан радостан тренутак он је имао, а то је било онда када су му слуге турског паше саопштиле, да по наредби пашиној мора да умре. Пун радости светитељ преклони колена, заблагодари Богу што му испуни и ту жељу, и предаде тело смрти а душу живоме Богу.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну објаву рођења Сампсонова (Судиј. 13), и то:
1. како се ангел Божји јави Маноју и жени његовој нероткињи, и објави, да ће жена родити сина, који ће избавити народ из ропства;
2. како Маноје за то принесе жртву Богу, а ангел у пламену жртве диже се на небо;
3. како и нероткиње могу родити кад Бог то хоће.
БЕСЕДА
о болести богоодступништва
Сва је глава болесна
и све је срце изнемогло (Ис. 1, 5).
Бог је источник здравља, браћо, Бог Саваот. Изађите на висину Божју ви, којима се глава мути од излишних послова и још излишнијих брига, и надахните се здрављем, које од Бога, само од Бога долази. Глава болесна – то су вође и старешине народне, срце изнемогло – то је народ. Пророк представља цео један народ као једно тело, и показује како и са телом народним бива онако исто као и са телом човечјим, наиме: кад је један орган тела болестан, то је само тај орган болестан, али од болести тога једног органа осећа изнемоглост цело тело.
Такоје било и у народу Израиљском: глава је оболела, и од главобоље срце је изнемогло. Вође и старешине Израиљске одустале су од закона Божјег и пошле за чулима својим као путовођама. Чулни разум свој, шарен прешарен од разноврсних светских утисака, узели су они за путоказ ка правом животу место закона Божјег. И запали су у безизлазни мрак идолопоклоничких заблуда. А од лудости главе срце је изнемогло. Срце се теже одваја од Бога него глава, народ се теже одваја од Бога него његове старешине, али кад глава дуго болује, онда и срце изнемогне и попусти. Од кривих вођа и народ најзад скрене с пута.
То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка истинитог. Заиста, истинито виђење и за онда и за сада, и за народ Израиљски и за садашње народе. Погледајте, браћо, у онај народ који најбоље познајете, и сами просудите, да ли је глава болесна и срце изнемогло? О Господе, истинити и праведни, просветли светлошћу Твојом главу свакога народа и укрепи крепошћу Твојом срце свакога народа. Да се не порадују непријатељи наши и не кажу, да си нас оставио. Теби слава и хвала вавек. Амин.
(.pravoslavnikalendar.iz.rs)