Само чудо Божије може спасити Русију, али Руси тога морају бити достојни

Инспиративна и опомињућа беседа директора РИСИ, Леонид Решетњикова, која би се, осим на Русе, могла односити и на све православне.

Леонид Решетњиков
Често говоримо да је нашој Отаџбини потребна национална идеја око које би се могао ујединити цео народ. Али да ли је могуће такво уједињење? Често су чак и наше представе о Русији принципијелно различите. Иако живимо у Руској Федерацији, ни до дан данас нисмо успели да одговоримо на питање шта је то Русија? Без одговора на ово питање узалудно је тражење трећег пута, а без тог одговора поново ризикујемо да забасамо у нови ћорсокак. Тачније, нећемо изаћи ни из овог ћорсокака у којем се тренутно налазимо.

Да бисмо Русији пронашли пут у будућност, неопходан је повратак на почетну тачку, у тачку од које смо одступили и кренули кривудавом стазом илузија, обмана и тешких искушења. Односно, потребни су нам повратак у 1917. годину и разумевање шта се тада догодило са нашим народом, у којој је земљи живео и коју је земљу изгубио. Без овакве духовно-моралне анализе-покајања нема даљег развоја Русије као једне од водећих држава у свету, која је људима доносилац своје речи, свог поимања циљева и смисла живота.

Русија, наравно, није просто Руска Федерација, а није ни Совјетски Савез, чак није ни Руска империја. „Руси су престали да разумеју шта је то Рус: да је она подножје престола Господњег“, писао је свети и праведни Јован Кронштатски. У овим речима садржана је духовна компонента Русије као историјске појаве. Снага и предодређеност руског народа састоји се у његовом служењу Божјој Истини. Управо је због тога Руска империја вековима била толико привлачна за друге народе, управо зато су под жезлом руског Цара пристајали да живе муслимани, будисти, јудеји, чак и пагани. Сви народи су у Руској империји били једнаки пред Богом, Царем и законом, што је све заједно чинило особену руску православну цивилизацију.

У Русији тада није постојао појам „метрополе“. Русија никада није била „колонијална држава“ у класичном смилу те речи, чиме се суштински разликовала од западноевропских империја. Она никада није имала метрополу: постојао је историјски центар, али никада метропола. Руска територијална експанзија имала је стратешки карактер и била је диктирана потребама војне и државне безбедности.

ПОЧЕЛО ЈЕ ИЗДАЈОМ БОГА

Међутим, у фебруару 1917. године руски народ, пре свега његов градски, „образовани“ део почео је да се, уместо вољом Божјом, управља својом властитом вољом, више није тежио духовном уздизању већ материјалном благостању, због чега су насиље и убиства постали стварност. Чим је руски народ издао Бога, од њега су се окренули и остали народи и почели су оптуживати Русе за сва зла овог света. Уместо материјалног благостања, у Русији је наступило време језивог сиромаштва и глади.

Овде је умесно поново се присетити речи праведног Јована Кронштатског:„Заборавили сте Бога и оставили сте Га, па је Он вас лишио Своје Очинске Промисли и предао вас у руке необуздане и дивље самовоље“. Руски философ Иван Иљин писао је: „Већина се препустила саблазнима поводом вере и Цркве, подовом ближњих и верности, поводом поштења и савести, па пошла за својим саблазнитељима, помажући им да одане и непоколебљиве побију и смлаве, да их истерају из земље, а да саблазнитељи потом ту већину покоре на десетине година“.

Катастрофи космичких размера из 1917. године нису врата пресудно отвориле „несавршеност“ социјалне организације тадашње Русије и „заосталост“ њених животних форми и норми. Тада није пала само једна огромна светска империјална творевина већ се скрхала последња држава-црква у светској хришћанској традицији, настала под окриљем православља и одњихана у Цркви Христовој. И, када је то окриље нестало, Православна монархија је отишла у суноврат.

Одавно је време да се, пре размишљања на тему како је и зашто пала Монархија, понуди одговор на основно питање: а у име чега је она стварана и на чему се држала вековима? Идеолошке баналности секуларне историографије о „класним интересима“, о „деспотији“, о „суровости“ и „заосталости“ – одавно су постале празне флоскуле. Целе две деценије пре 1917. године Русија је била пример интензивног економског развоја и изузетно бурног просперитета друштвених институција и стурктура, тако да објашњавање њеног слома угњетавањем и заосталошћу није ништа друго до робовање старим идеолошким клишеима, које су пре сто година понављале фигуре какве су били Миљуков, Лењин и њихови истомишљеници. Русија уопште није пала зато што се слабо развијала, пре ће бити – баш зато што се сувише интензивно развијала.

Русија је до 1914. године била богата, сита и просперитетна држава. Међитим, ма колико то парадоксално звучало, управо је тај материјални раст био јадан од главних разлога бујања револуционарних расположења у друштву. Многи нису издржали искушавање богатством и изобиљем, желели су да одбаце строга морална правила, да живе „слободно“, да крену путем по ком су се већ кретале Француска и друге европске земље. Таквима је монархија – са својим духовно-моралним кодексом коме је потчињавала читав народ, а пре свега моралним обавезама, међу којима је прва било несебично служење Русији – већ почетком 20. века почела да смета. Личност Цара Николаја Другог изазивала је неразумевање и гнев. За већину у руском друштву Николај Други био је тиранин, реакционар и конзервативац, који се за власт хватао по сваку цену. Лични квалитети и врлине Императора Николаја Другог као човека и државника нису никога интересовали пошто друштво исконски у њему није видело реалног цара, већ лажни мит који су створили непријатељи Русије, а прихватила њена интелигенција, па је био убачен и у главе обичних људи.

КАТАСТРОФА 1917.

Овај лажни лик императора Николаја постепено је у друштвеној свести све више потискивао реалну личност цара, да би моменту револуције већина лаж прихватила као истину. Ма шта да је чинио Николај, ма какве одлуке да је доносио, друштво је то осуђивало само зато што је таква одлука долазила од цара коме унапред није признавано да је у стању да исправно и мудро делује. Осуде су долазиле и с лева и здесна. При чему ни крајњи десничари ни крајњи левичари нису желели да схвате сву тежину положаја у коме се нашла руска државност почетком 20. века. Катастрофа 1917. године била је завршна фаза дуготрајног и постепеног одустајања руског народа од задатка који му је одредио Бог. Тај задатак је формулисан као духовна идеја.

„Света Рус“, „Москва – Трећи Рим“, „Православље, Самодржавност, Народност“ – ови појмови су били смисао постојања дореволуционарне Русије. Појам „Света Рус“ означавао је духовно-моралну припадност одређеном систему вредности. У народној перцепцији Света Рус се спајала са Васељенским Православљем. Света Рус је била свугде где постоји православна вера. Феномен Русије као државе био је у следећем: верност Христу и сведочење о Њему читавом свету преко државе, изграђене по принципу Небеског Јерусалима. Генерал М. К. Дитерихс писао је: „Руском народу, у његовом државном историјском служењу свету, Бог је дао потпуно одређени смисао: да служи на земљи, да прво за своје породице, а затим и за друге народе у свету, сачува величанствене идеје живота идеје које је установио Христос учењем о Светој Тројици као Једном Бићу и да у државном животу остварује те принципе који одређују и сам тај појам и истину. У основама Христовог учења садржани су темељни принципи руске државне власти и начела идеологије историјског национално-религијског Самодржавног Монархизма“.

У овоме је био ваннационални и религијски смисао прво Московског Царства, а затим и Руске Империје. Један од идеолога руске конзервативне мисли писац Н. И. Черњајев закључио је: „На првом месту није било национално, већ религијско сродство: руски народ из царског периода наше историје видео је у Грку и Влаху себи блиског човека, као и у Србину или Бугарину, док је на Пољака паписту гледао као на потпуно туђег човека, не придајући никакав значај његовој припадности словенству“. За време првог руског Цара Ивана Грозног, овај духовни доживљај попримио је форму државне идеологије: настала је самодржавна царска власт.

ТАЈНА САМОДРЖАВЉА

Свети пастир Јован Кронштатски објавио је: „Од давнина су се наши Цареви и Императори називали самодршцима, у њиховом Самодржављу и једнодржављу, заједно са Православљем, била су садржани моћ, пространство и слава Русије. Једнодржавље представља природну, разумну и најкориснију форму владања и најпоузданију власт за земаљска царства, пошто потичу непосредно од Бога, јединог Творца и сведржитеља света“. Појам „Самодржац“ имао је у првом реду духовни, а не политички смисао. Самодржац је имао најтеже, најјаче ограничење своје власти – јер је била ограничена Вером и учењем Цркве. То је подразумевало потпуно самоодрицање у име Русије, апсолутно личну одговорност за све што се у њој дешавало и пуну бескорисност монарховог служења. Руски историчар Г. М. Катков писао је у емиграцији: „Испало је тако да Самодржавље као институција даје најповољније услове за васпитавање личности, лишене сваке похлепе и ниских инстиката“.

Руска Самодржавна Монархија изузетна је појава у светској историји. Она се не може ставити у исту раван ни са републиканском, ни са тоталитарном, ни било којом другом световном државом. Зато што само између православне монархије и православне Цркве може постојати симфонија власти. Републикански, а тим пре и тоталитарни облик управљања не теже духовном развоју човека у хришћанском смислу те речи и не старају се о спасењу његове душе. У најбољем случају, такви режими према овим питањима имају неутралан однос (одвајање цркве од државе и толерантност), а у најгорем – крајње непријатељски (тоталитарна диктатура).

Самодржавље није могло да постоји одвојено од Цркве, са којом је чинило јединствени духовно-државни систем. Тај систем нису сломили ни раскол из 17, века, ни синодални период. Када је благочестиви Цар поносно седео на свом трону, он је већ самом чињеницом своје благочестивости потврђивао и увећавао меру Добра и Истине на Земљи. Без обзира на све тешке и драматичне процесе који су се дешавли у Русији, без обзира на све знаке који су говорили о одрицању елите и дела народа од Православне Вере, Света Рус је настављала да обнавља своју животну снагу све до судбоносног марта 1917. године. Цар Николај Други посећивао је у лечилиштима и болницама тешко рањене, царица Александра Фјодоровна и царске кћери присуствовале су операцијама, што је директни наставак жртвене благочестивости првих царева из династије Романов.

Православна Империја само тада одговара свом историјском опредељењу када за еталон земаљског деловања узима Божанску Предодређеност. Тако је било и у Империји Константина Великог (Византији), где су многи императори постали светитељи. Тако је било и у Русији где првог владара – равноапостолног Великог Кнеза Кијевског Владимира Свјатославовича и последњег Цара Мученика Николаја Другог Александровича – у православном свету поштују као угоднике Божије. Николај Други је своје заточеништво, чак и мученичку смрт своје породице, претпоставио учешћу у братоубилачком рату и безакоњу. Цар је – као и Спаситељ Кога је нечисти дух искушао да му се поклони, обећавајући му сва блага овога света – одговарао сотони: „Иди од мене, Сотоно: јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!“ (Мт. 4:9).

СМРТ МИЛЕНИЈУМСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Није се у завејаном Пскову 2. марта 1917. године цар Николај Александрович одрекао престола – велики део Русије више није желео да има Цара. Николај Други се само подредио Божјој Вољи, исто као што је учинио пророк Самуило, када више није желео да види свог судију: „И рече Господ пророку Самуилу: слушај глас народа у свему, што ти говори, будући да се нису тебе одрекли, ваћ Мене, да Ја не царујем над њима“ (1 Цар. 8:7-18). Свети Николај Српски писао је 1932: „Да је руски Цар Николај Други тежио царству земаљском, царству ситних личних рачуна и себичности, он би и дан данас седео на престолу у Петрограду. Али он је изабрао Царство Небеско, Царство жртве у име Господње, Царство Јеванђељске духовности, за шта су дали животе његова деца и милиони поданика“.

Сам Бог је руског Цара поставио за носиоца земаљске власти чијим су деловањем у оно врееме одвраћане силе зла. Овакво разумевање Царског служења било се изгубило у владајућој елити. Велика већина њених представика је у већој или мањој мери одобравала свргавање монархије: генерали су журили да скину царске ознаке и ставе црвене машне, песници и писци су жудили да опевају нову “слободну“ власт у “слободној“ Русији, сељаци су слутили прерасподелу земље, док су радници чекали да им се фабрике предају на управљање. Нема сумње да је од фебруара до октобра 1917. године, па и све до 17. јула 1918, хиљадугодишња православна цивилизација под називом Русија била убијана и да је престала да постоји.

Васкрс Русије, уколико га буде, неће биће резултат новог грађанског сукоба или доласка на власт новог „вође“ који ће „спасти“ земљу и обновити њену величину. Васкрс Русије може да буде само Чудо Божије. Исто као што је Господ могао да васкрсне Лазара који је био четири дана мртав, Он може једним потезом васкрснути и Русију. Али за то мора бити испуњен један једини услов: ми морамо постати достојни тог Чуда. Не смемо да седимо и чекамо када ће се то догодити, већ да својим животима тежимо и да се својим поступцима враћамо на пут Вере и Љубави.

Света Рус није нестала. Зна се да код Бога нема мртвих, сви су живи. Довољно је отићи у Троице-Сергијеву лавру или Оптину пустињу да би се разумело шта је то Света Рус – да је она овде међу нама. Она живи у свакоме од нас онда када је поштујемо или желимо да следимо њене идеале, а не законе Лукавог. Повратак у Русију, у Свету Рус није могућ а да га претходно не пронађемо у себи, у својој души. Управо се у нашим душама води борба између Свете Руси и проклете неруси. Ма у које одоре да се обуче проклета нерус, морамо је одлучно и бесповратно одбацити. Ми и данас покушавамо да спојимо воду и ватру (тојест лењинизам-стаљинизам са православљем и руском традиционалном државношћу). Људи који себе називају православцима треба озбиљно да се замисле како је могуће „сјединити Ивана Иљина и Јосифа Стаљина“? Баш никако.

Издали смо Русију 1917, а затим и 1991. године, и предали је на комадање изродима и пробисветима, а понекад, нажалост, настављамо да је издајемо и данас – својом малодушношћу, празноћом и опседнутошћу туђим, али није за то крива наша Мајчица Русија, већ ми њена лоша деца.

Каква ће бити Русија зависи једино од нас самих: преживећемо ако схватимо да немамо другог пута осим нашег рођеног православља, наше историје, наше културе, матерњег језика. А неминовно ћемо нестати, али овог пута заувек, ако и даље будемо покушавали да сјединимо Бога и ђавола, ако будемо слушали опседнуте фирере које смо одгајили у сопственој кући – екстремне левичаре, екстремне десничаре и екстремне либерале – јер ћемо се саглашавати са тим да „Русија има право на црвени експеримент“, а да је „Стаљин био ефикасан менаџер“, још ћемо равнодушно посматрати како у нашим храмовима богохуле на нашу веру и како јавно, пред лицем читаве земље, вређају нашег Патријарха.

Али, постоји нада да се то ипак неће догодити. Још је почетком 20. века свети и праведни Јован Кронштатски говорио: „Уколико саберемо вољу свих нас у једну вољу – одолећемо. Ако саберемо савести свих нас у једну савест – опстаћемо. Уколико саберемо љубав према Русији свакога од нас у једну љубав – одржаћемо се“.

Реч Леонид Решетњикова, директора Руског института за стратешка истраживања на конференцији „Тријумф и слом империје: лекције историје“

Превео Горан ШИМПРАГА

Извор: bskm.rs