То што је Хандке добиоНобелову потврђује да никада не треба признати КиМ

Прослављени српски режисер Емир Кустурица одржао је у Андрићевом институту у Андрићграду предавање „Петер Хандке — апостол истине“, својеврстан одговор овог српског интелектуалца на хајку подигнуту против Хандкеа после вести да је аустријски књижевник овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност.

„Истина да је Петер Хандке добио Нобелову награду најбоље потврђује идеју како никада не треба признати независно Косово“, рекао је Кустурица на почетку предавања, које преноси портал „Искра“.

По речима Кустурице, у случају Косова и Хандкеа везивно ткиво је најпре „непопустљива везаност наше православне културе за индивидуалност, за човечност“, а „најбољи српски пример управо је Петар Хандке — индивидуалиста, као што је био и Иво Андрић“.

„Обојица су дисциплину католика претворили у емоционалност православца, чиме спајају две иначе неспојиве крајности европске културе“, речи су Кустурице.

„Нобелов комитет, како и сам аутор каже, извео је доказе о његовој невиности, значи да је био на листи кривих, само због тога што је мислио другачије и што се изражавао другачије о истој теми која је била идеологизована. Пред нама је дуг пут да своју невиност докажемо, али морамо да је доказујемо. Ми смо у Хандкеу пронашли свог археолога“, истакао је Кустурица.

Он је нагласио да развојни пут Петра Хандкеа управо по ирационалној основи може да се веже за судбину српског народа, јер његова литература, за разлику од Андрићеве, не настаје на историјским фрактурама и великим друштвеним променама.

Композитор Зоран Христић преминуо је у 82. години. Рођен је у Београду, а студирао је на конзерваторијуму „Ђузепе Верди“ у Милану и Музичкој академији у Београду где је дипломирао 1963.

„Он измиче свим препознатљивим шемама, али, у времену гашења моралног дискурса који прати ишчезавање хришћанске културе, велики писац не пристаје на крах морала и то је кључна тачка његовог окретања према нама. Он зна да је свака цивилизација настајала на високим моралним начелима“, рекао је Кустурица.

„Српске државе су се кретале успонима, странпутицама и падовима, с једне, али и вечном надом и вером у праведан живот и слободу, с друге стране. Територија Косова и Метохије, оно што се на Западу зове ’мутерланд‘, изгубљена је 1389. године, али је и враћена војном операцијом 1912. године. Ко би разуман рекао како је могуће после петсто година чудо да се деси и да територија која чини темељ једне културе у Првом балканском рату буде враћена ономе коме припада? Ко би разуман нешто слично претпоставио 1830. године, када је територија коначно ослобођена од војника Отоманске империје!? Разуман нико, посебно не они са смислом за реалност, каквих је одувек било, а данас их има мало и превише“, рекао је Кустурица.

„Српски народ је сваку победу скупо платио. Био је на победничкој страни у Балканским ратовима, касније изгубио милион и четиристо хиљада ратника у европском рату за цивилизацију, како је борбу у Првом светском рату назвао маршал Клемансо. Са два антифашистичка покрета у Другом рату, изгубио је још један милион становника и био брутална жртва немачко-хрватског нацизма и транснационалних обавештајних подвала Велике Британије. Када је недавно, у Пољској, обележен почетак Другог светског рата, тамо су били позвани Немци, који су тај рат и започели, и Хрвати. Није било Руса и Срба. Организатори обележавања Хитлерове инвазије на Пољску не само да су прескочили историјску чињеницу да се анексија Чешке републике десила годину раније, пре договора Молотов-Рибентроп, него и да је Хитлер за анексију Судета имао прећутну сагласност Енглеске и Француске. Шта би било да су се, рецимо, Енглези и Французи већ тада супротставили Хитлеру? Да ли би Други светски рат био тако крвав и да ли би болест и опсесија једног народа од Бизмарка до Хитлера могла да се одврати од снова о присвајању Крима, моравско-вардарске долине, контроле пута до Солуна и Блиског истока“, наставио је Кустурица.

„Како да их одвратимо од редовног бомбардовања наше престонице и градова у Србији и Републици Српској? Да ли је прекјуче преминули геније физичар управо њихова жртва, јер је одрастао уз зрачења која су посејали у бомбардовању 1999. године? Нико не може да изведе доказ да је навод тачан, али може да га наслути. Али ту је тачка на којој се пресеца наш сусрет са великим писцем. Да нисмо трпели историју, не бисмо имали ни тако великог пријатеља“, каже Кустурица.

„Да ли онда, ако желимо да у будућности будемо браћа са људима као што је Петер Хандке, имамо право да престанемо да верујемо у чуда и да се у тако променљивом свету неће поново десити обрт на Косову? Ово није позив на чекање од петсто година. Ту нам брзина о којој смо говорили и о временима која се мењају иду у прилог. У времену када су награде постале важније од оних који их примају, понајвише због брзине којом се ти пропагандни филмови одвијају, Хандке је вратио личност и дело на позорницу. Учинио је то без додворавања јавном мнењу, толико карактеристичном нашим либералима и њиховој браћи и сестрама и на Западу и на Истоку. Он је вратио достојанство лику и делу, како се некада говорило, и није случајно да је додела Нобелове награде код факир-фукаре широм Балкана пробудила тријумфализам слугу које су у глас грунуле на Хандкеа“, закључује Кустурица.