Тузлански муфтија спријечио покољ православних на Бадње вече, а на сахрани му је поп указао велику част (ФОТО)

Био је почетак 1942. године, када су усташке власти у Тузли осмислиле паклени план. Замисао је била да 6. јануара, на Бадње вече, минирају тамошњи православни Саборни храм Успења Пресвете Богородице у том граду и побију окупљене вјернике.

Да тај план усташког тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли ипак буде осујећен, заслужан је исламски свештеник Мухамед Шефкет ефендија Курт (1879–1963). Тај тад већ пензионисани тузлански муфтија, чија се 140. годишњица од рођења навршила прошле године, уживао је велики углед у том граду, који се у Другом свјетском рату налазио под окупацијом НДХ.

Свој утицај муфтија Курт је искористио да спријечи прогон српског становништва. На његове заслуге недавно је указао и историчар Дејан Ристић, који је на друштвеним мрежама подсјетио како је муфтија, сазнавши за усташки план, с групом угледних Тузлака затражио хитан пријем код њемачког команданта града Хохбајера и његовог замјеника, потпуковника Виста, од којих је затражио да спријече злочин.

Њемачка команда је одмах истакла плакат с текстом упозорења да нико не смије никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави. Да су се Њемци у доношењу такве одредбе руководили својим интересом, по свој прилици, био је свјестан и муфтија Курт. Зато је, у настојању да учврсти њихов демарш, отишао у Загреб, затраживши од Андрије Артуковића да усташе не дирају мирно српско становништво.

Потом је требало да услеијди казнена експедиција кроз српску варош, како би се ликвидирали преостали тузлански Срби, који се нису затекли у цркви у тренутку дизања богомоље у ваздух.

На интернету постоји и сајт посвећен породици Курт, на којем се може дознати да је даља ратна судбина овог муфтије била немилосрдна. Како се наводи, у једној дојави из јуна 1943. усташки режим ће га означити као „потајног непријатеља данашњег поретка” и „старог Бизантинца  Србина”.

„Захваљујући ангажману муфтије Курта, у Тузли није било масовних злочина. Југословенске власти су га зато послије 1945. одликовале Орденом братства и јединства првог реда, иако је био вјерски службеник из богате породице и, самим тим ’природни непријатељ пролетаријата“, објашњава Ристић.

Исте године остаје без два сина Енвера, члана Агитпропа НОБ-а, којег убијају муслиманске страже легије и Асима, припадника НОБ-а, који добија пејгави тифус и нестаје на непознатој локацији. До краја рата ће изгубити још једног сина, Фадила, убијеног 1945. под неразјашњеним околностима.

Енвер, Асим и Фадил су били троје од укупно осморо дјеце колико је муфтија Курт имао са супругом Арифом. Што се тиче његове биографије, он је рођен у Травнику, а најприје је службовао у Бањалуци од 1914. године, да би 1925. прешао у Тузлу, гдје је био муфтија све до 1933. а три године касније је пензионисан.

Када је 1963. умро, прота Ђорђе Јовановић је одржао говор на његовој сахрани којој је присуствовало више од 10000 људи. Како се наводи на сајту, том приликом је услишена „интимна и неуобичајена молба проте Јовановића да он буде тај који ће у ефендијин гроб сићи прије њега, дочекати табут с ефендијиним телом и положити га у раку”.

О том догађају је писао и Меша Селимовић, описујући муфтију Курта као „динамичног, племенитог, неустрашивог човјека” који је свој „велики углед заложио да би спасавао људе из усташког затвора”. Знаменити писац је навео и да је на погребу ефендије, међу бројним окупљенима, било „највише Срба, сељака из околине Тузле”.

Извор: Блиц