Успон и пад Макронове европске револуције

Последњих неколико дана показало је шта је остало од Макронове визије – а то је врло мало, пише бриселски сајт Политико.

Када је Емануел Макрон изабран за председника Француске у мају 2017. године многи у Европи су се понадали да донети важне промене на континенту.

После неколико година кризе, Европа је сада имала лидера који би је спасао од немира, пише бриселски сајт Политико и додаје да је млади Француз предводио покрет запаљивог назива „Напред!“ (En Marche!) и визију да се обнови европски дух братства.

Он је свима ставио до знања да је Европа његов разлог постојања, а сви су се надали да ујединити све проевропске лидере у борби портив националиста и популиста.

Последњих неколико дана показало је шта је остало од Макронове визије – а то је врло мало.

Било да се ради о француском закону о повећању пореза на гориво, плановима за дигитално опорезивање у ЕУ или планираним реформама еврозоне, Макрон је постигао мало од онога што је обећао.

Сајт наводи да разлози за неуспех Макронове револуције леже и у Француској и у иностранству.

Било је јасно од самог почетка да ако Макрон жели да реализује своју европску агенду, прво би морао да покаже да може да реформише Француску.

Годинама је Берлин посматрао, с фрустрацијом, како су и Никола Саркози и Франсоа Оланд били неуспешни при покушајима да спроведу озбиљне реформе како би решили проблеме компликоване економске ситуације у Француској.

Макрон је знао да, да би успео у Европи, мора да придобије наклоност Немацке, а то би могао да учини само ако поправи Француску.

Његов неуспех у Француској кулминирао је побуном „жутих прслука“, што је француском председнику одузело легитимитет неопходан на европској сцени.

„Он није прави Европљанин каквим је желео да се представи. Он није Европљанин зарад Европе, већ Француске“, изјавио је Јан Техау, директор програма за Европу у немачком Маршаловом фонду.

Та реалност се манифестовала у више сфера, од дипломатије и одбране до трговине.

Прошле недеље је, на пример, Париз био изнервиран сугестијом немачког министра финансија Олафа Шолца да Француска понуди своје стално место у Савету безбедности УН Европској унији.

Када се ради о идеји формирања европске војске, Макрон се брзо „погубио у уопштеним стварима“, што је био јасан знак за многе посматраче да он заправо и није толико заинтересован за њу.

И на пољу вештачке интелигенције, пољу у којем су се Француска и Немачка залагале да блиско сарађују како би се боље супротстављале конкуренцији из Кине и САД, чини се да обе стране раде на сопственим одвојеним циљевима.

Неуспех Макрона да испуни очекивања није само лоша вест за реформу ЕУ.

Многи су се надали да када се немачка канцеларка Ангела Меркел пензионише, Макрон бити нови дефакто вођа ЕУ, али за сада, постоји мало разлога да се каже да он то може, закључује Политико.