Хоће ли Индија и Пакистан употребити нуклеарне бомбе

Две земље које имају нуклеарне бомбе свакодневно се сукобљавају у Кашмиру. Нови рат између Индије и Пакистана је могућ, оцењује спољнополитички коментатор Борислав Коркоделовић.

Евентуални рат био би вођен конвенционалним средствима, на ограниченој територији и у ограниченом трајању, и мало је вероватно да би прерастао у нуклеарни, каже Коркоделовић, коментаришући могућу ескалацију сукоба између Њу Делхија и Исламабада након што је индијска влада променила статус државе Џаму и Кашмир, око које се Пакистан и Индија споре већ седам деценија, и ову област ставила потпуно под своју контролу.

Према његовом мишљењу, иако је непријатељство Индије и Пакистана огромно, мале су шансе да два нуклеарна ривала посегну за својим најјачим оружјем, јер би то била катастрофа глобалних размера.

„Индија и Пакистан имају нуклеарне бомбе, и то најмање по 150 бомби, а у наредних пет година би та бројка требало да се на свакој од страна повећа на две стотине. То је довољно да и једна и друга земља буду потпуно разорене. Према неким најновијим студијама, у првом налету би погинуло око 100 милиона људи, а процењује се да би више њих страдало у Индији, јер је гушће насељена и има знатан број већих градова“, објашњава гост „Спутњик интервјуа“.

Такав сценарио, додаје, не би био и крај рата, с обзиром на то да би уследила својеврсна „поларна“ зима која би трајала десетак година и то не само изнад тог подручја и ширег дела азијског континента, већ и изнад многих других делова света.

„Ако би се нуклеарне бомбе употребиле, формирао би се својеврстан ’облак‘ који би дозвољавао да до земље продре само око 35 до 40 процената сунчевих зрака, што би, уз све штетне материје које прате експлозију нуклеарне бомбе, уништило површине под усевима, па би и урод прехрамбених производа био веома погођен. Зато би то била својеврсна глобална катастрофа, па је сигурно да би притисак међународне заједнице у случају удара неке од страна био такав да би онемогућио даље сукобе“, уверен је Коркоделовић.

Пакистан неће први напасти

Дугогодишњи уредник спољнополитичке редакције „Танјуга“ напомиње да се Пакистан још увек држи принципа да ће на евентуални нуклеарни напад одговорити, али да неће први напасти. Са друге стране, неке изјаве индијских званичника указују да Индија однедавно жели да се тог принципа ослободи.

Ипак, како додаје, и једна и друга страна су свесне страховитих последица нуклеарног рата, па је извесније да ће, уколико дође до ескалације сукоба око Кашмира, он имати конвенционални карактер.

На питање како би се у том случају позиционирале велике силе, Борислав Коркоделовић одговара да је сигурно да би Кина у великој мери стала иза Пакистана, док би Сједињене Америчке Државе, вероватно, пре свега вербално, стале на страну Индије.

„Вашингтон, међутим, мора да води рачуна о томе да је Пакистан дуго година био његов веома близак савезник. Наиме, оно што у великој мери ремети однос између Пакистана и САД је питање терориста и исламских фундаменталиста, за које се сматра да имају уточиште не само у пакистанском делу Кашмира, него и у самом Пакистану“, указује Коркоделовић.

Та чињеница на неки начин иде наруку индијском премијеру Нарендри Модију који, примећује наш саговорник, настоји да спроводи такозвану „реалну политику“.

Да ли Моди напушта концепт несврстаности

„Према неким индијским аналитичарима, Моди напушта концепт несврстаности и покушава да се у што већој мери повеже са земљама у региону. У том смислу има веома јаке везе са Јапаном и Аустралијом, покушава да има избалансиране односе са Кином, али му је главни циљ да има што ближе односе са Сједињеним Америчким Државама“, напомиње Коркоделовић.

Објашњавајући зашто би у неком евентуалном новом рату подршка Пекинга Њу Делхију изостала, Борислав Коркоделовић каже да треба имати на уму да између Индије и Кине постоји ривалитет две најмногољудније земље на свету, две велике привредне силе у успону, али и осећај инфериорности Индије у односу на Кину и још увек врло живе успомене на Хималајски рат који су ове две земље водиле 1962. године.

Треба ипак, каже, имати на уму да Индија инсистира на томе да је питање Кашмира унутрашњи проблем и билатерални проблем са Пакистаном, због чега власти те земље одлучно одбијају да буде интернационализовано.

„То потврђује и недавни покушај америчког председника Доналда Трампа да се наметне као посредник у решавању овог питања. Иако је он покушао да оствари неки велики спољнополитички успех који би му омогућио потискивање критика код куће, па евентуално и Нобелову награду за мир, кашмирски проблем је толико дуготрајан и велик да му Трамп у том тренутку томе није био дорастао, и премијер Моди је то одлучно одбио“, закључује Коркоделовић за Спутњик.

Извор: sputniknews.com