ЧУДО ПОСЛЕ МОЛИТВЕ У МАНАСТИРУ ТУМАНЕ: Виктор се пробудио из комe…

И Ана (40) и Саша (43) Лазаревић из села Велика Ломница код Крушевца сведочили су исцељењу свог ближњег након посете сада већ надалеко познатом Манастиру Тумане код Голупца.

Они су се у тој светињи помолили за здравље свога сина Виктора (19), који је био у коми. Истога дана након молитве у овом чудотворном манастиру, а потом и умивања сина светом водом и помазивања уљем из кандила, младић, који је имао тешку операцију главе и за кога су лекари казали да је у Божјим рукама, отворио је очи.

– Не знам шта бих вам рекла. У чуду смо били не само ми, већ и доктори, нису могли да верују да је Виктор, који је био у коми и у веома критичном стању, отворио очи и обратио нам се. Он је сада, хвала Богу, добро, тренутно је у Рехабилитационом центру Рибарска бања, где се одлично опоравља. Хвала Манастиру Тумане и свим светима – каже Ана Лазаревић, Викторова мајка.

Виктор је тешку повреду главе, како наводи његова мајка, задобио 28. септембра ове године, када га је група младића из чиста мира напала.

– Та група младића која је била у алкохолисаном стању напала га је испред једног ресторана брзе хране, где је Виктор свратио после шетње кроз град, како би појео парче пице. Из чиста мира су то урадили, без икаквог повода. Када га је један од младића из те групе ударио, Виктор је пао и задобио је тешку повреду главе. У болницу, где је оперисан, дошао је с напуклом лобањом, оштећењем можданог стабла, хематомима. Чак два пута током припреме за операцију Виктора су губили и враћали у живот. По завршетку операције доктор је дошао да нам каже да су урадили све што су могли, да је критично и да је сада у Божјим рукама – наводи Ана.

Она истиче да су наредне дане проводили у молитви јер је то једино што су они могли да ураде, а онда су у једном тренутку, док су седели код куће, на телевизији чули за манастир Тумане и сведочења о чудотворним исцељењима.

– Ти дани неизвесности били су неописиво тешки. Једном речју, хорор. Кад сам чула на телевизији о манастиру Тумане, одмах сам супругу предложила да одемо. Он је само казао: „Нека је на крај света и нека кошта колико да кошта, спреми се и сутра рано крећемо.“ Тако је и било, рано смо кренули са пријатељем јер нисмо били у стању да возимо, па је морао неко други. Једино што ми је пало на памет јесте да понесем синовљеву мајицу и дукс и, наравно, намирнице за манастир. Пут нас је сам навео до манастира, стигли смо без проблема. Прешли смо 200 километара – додаје она.

Доласком у Тумане осетили су олакшање, али сузе, наводи, нису могли да зауставе.

– Дуго смо чекали да уђемо. Купили смо свеће свима за здравље и једну већу за Викторово здравље. У манастиру су нам претходно објаснили да ће се одржати читање молитве за здравље. И даље нисмо могли да се суздржимо од суза, све док нисмо кренули према испосници. Када се то завршило, рекла сам мужу да идемо одмах према клиници у Нишу, где је Виктор оперисан, да бих га умила светом водом и премазала уљем из кандила – објашњава Ана.

Тако је и учинила, а сутрадан ујутру стигла им је порука од доктора да је Виктор почео да отвара очи и да трепће.

– Доктори су били у шоку, а супруг и ја смо били скамењени док смо читали поруку коју смо добили од лекара. Нисмо могли да поверујемо шта пише. Али одмах ми је прошло кроз главу – Тумане – истиче наша саговорница.

– Када нам је доктор јавио за Виктора, одмах смо се, наравно, упутили ка клиници. Плакали смо целим путем од наше куће, у селу код Крушевца, до Ниша. Чим смо дошли у болницу, отрчали смо до шок-собе, а доктор на вратима само је слегнуо раменима, насмејао се и кратко казао: „Видите и сами.“ Погледали смо ка Виктору, а он каже: „Где си мама, где си тата.“ Причали смо са њим, муж му показује слику манастира и говори: „Сине овде смо били да се молимо за твоје здравље и да нам се пробудиш“, а он изговара: „Знам био сам тамо, то је на румунској граници.“ Све ми је било јасно, био је са нама тог дана – Испричала је Ана.