40 ГОДИНА ЈЕ ОВАЈ АЛБАНАЦ ЧЕКАО ДА СЕ ОСВЕТИ, а онда им је побио 739 потомака…

Али-паша Јањински, османлијски обласни господар доброг дела Албаније те јужне и западне Грчке, у своје време и много касније, био је инспирација многих уметницима. Свако ко је читао Димин роман „Гроф Монте Кристо“ сећа се кћери овог паше која игра битну улогу у расплету. Његова храброст и окретност у владању биле су надалеко чувене, једнако колико и његова непревазиђена свирепост

Али-паша Јањински рођен је 1740. године у данашњој јужној Албанији, од оца Вели-бега, управника Тепелена. Вероватно је био припадник племена Лаб, познатог по немаштини и хајдучији, па је због тога себе радије прозвао по месту рођења — Тепелински. Постоји непотврђена легенда да се далеки предак његов, дервиш по имену Назиф, доселио из Мале Азије.

Имао је око десет година када му је отац убијен, имовина разграбљена а мајка и сестра заточене и силоване од стране мештана Кардика и Хормова. Ипак, мајка је преживела и она га је одгајила. Када је стасао, и сам се одао хајдучији.

Лорд Бајрон је записао да је „Али наследио 6 дирхама и мускету након очеве смрти“, те да је „повео неколико присталица који су били у пратњи његовог оца, наметнуо им се као вођ, прво једног села, онда још једног, скупио новац, увећао власт, и на крају се нашао на челу значајног броја Албанаца“. Мало помало, Али-паша је стварно постао познати бандит и како то обично бива на Балкану, окренуо ћурак и почео да ради за султана, управо на послу гушења хајдучије.

Ступивши у брак са кћерком богатог делвинског паше, стекавши важног савезника, прво је постао мутасариф Јањине 1784. године, потом био уклоњен, онда постао заменик румелијског паше, па 1787. добио на управу Трикалски пашалук због заслуга на банатском ратишту у борбама против Аустријанаца.

Коначно, 1788. године поново је овладавао Јањином, градом који ће бити средиште његове парадржаве — која је обухвата већи део данашње Албаније, западне Грчке и Пелопонеза — током наредне 34 године. Врло ефикасна управа коју је утемељио, значила је да је могао да скупи 50.000 војника за два до три дана; барем се тако у оно време говорило.

Међутим, он је од Јањине направио политички, економски, културни и образовни центар, али не албански већ хеленски, јер грчки је језик био дворски (сачувана су његова писма писана говорним грчким); Бајрон је записао да је овај град био средиште хеленског културног процвата и да је „надмоћан по богатству, префињености и учењу“ у односу на остале грчке градове. Ишао је на то, да са свим етничким групама гради добре и срдачне односе, био је правоверни муслиман али врло толерантан према другим религијама, био је заинтересован за модерне замисли али истовремено средњевекован, јер је сваки знак побуне сурово кажњавао.

Заправо је његова суровост била надалеко чувена у читавој Европи тог доба, опчињеној Оријентом, која је причала о његовом харему у коме има и жена и дечака. Недуго након што је успоставио своју власт у тим дивљим областима Османлијске империје, где је моћ стамболске централе увек била релативно слаба, свирепо се осветио оним људима који су четрдесет година раније силовали његову мајку и сестру.

У ствари, осветио се њиховим потомцима и рођацима, јер виновници више нису били међу живимо. Тачно 739 житеља Кардике и Хормова било је похватано и погубљено по Али-пашином наређењу: сви у чијим је венама текла крв зликоваца из 1750. године. Такође, чим је приграбио власт у Јањини извршио је другу похару Москопоља, незваничне цинцарске престонице на Балкану, некада пребогатог града који се никада није био опоравио од оне прве албанске похаре из 1769. године а који је сада практично био сравњен са земљом.

Методе којима су се његови џелати служили приликом погубљења, били врло су „креативни“, па се тако дешавало да људима јавно ломе кости ковачким чекићем. Једном прликом, извршено је масовно убиство младих Гркиња из Јањине које су без довољно доказа оптужене за прељубништво, а изведено је тако што су везане у џакове и бачене у Јањинско језеро.

Конак манастира Светог Пантелејмона на острву у Јањинском језеру, где је Али-паша Јањински убијен 1822. године. Слика је из 1898. Фото: Wикимедиа Цоммонс/Манакис бротхерс/ДАРМ
А када је октобра 1798. заузео Превезу коју је држао омалени француски гарнизон, француски заробљеници морали су бритвама да одеру кожу са глава својих мртвих сабораца; ко је одбио, био је утучен тољагом по глави; ко није одбио, доживео је да му глава напослетку и самом буде одрубљена и проведена свечаном поворком кроз Јањину.

„Његова Висост је немилосрдни тиранин, крив за најужасније окрутности, веома храбар, толико добар генерал да га зову Мухамедански Бонапарта […] Варварин је колико је и успешан, и пече побуњенике“, писао је Бајрон у писму својој мајци.

Али невезано за те окрутности, постоје индиције да је Али-паша био намерио да удари темељ независности своје територије, као и да сагради ратну и трговачку морнарицу. Играо се високе политике са султаном, Наполеоном, Великом Британијом, Русијом.

Кажемо да постоје индиције да је тако нешто намеравао, али постоје и опречне информације, као оно да је своје добре односе са француским императором прекинуо сазнавши да се овај са руским царем договорио да растури Отоманску империју, након чега је и почео своје преговоре са Британцима уз дозволу султана.

Међутим, да је Али-паша Јањински балансирао у своју корист, у то нема сумње. На крају му се то обило о главу: под оптужбом да је на подручју Румелије приграбио власт која припада Високој порти, и још након што се сазнало да је наложио убиство једног свог стамболског ривала, султан Махмуд ИИ га је 1820. уклонио са положаја.

Међутим, овај је одбио да пристане на силазак са власти и пружио је жесток отпор султановој војсци која је послата да га приведе царској правди.

Након годину и по дана борби, које су се поклопиле са почетком Грчког рата за независност који је избио управо на бившем Али-пашином подручју, јануара 1822. године османлијске су снаге заузеле Јањинску тврђаву и опселе манастир Светог Пантелејмона, на острву у Јањинском језеру, у којем се Али-паша био забаракадирао.

Отпочели су били преговори. Али-паши, човеку од 81 или 82 године, човеку којем време истиче, понуђена је амнестија. Након што је изашао из конака и ступио на галерију, схватио је да је погрешио: тражена му је глава. „Моја глава“, рекао је, “неће се предати као глава каквог роба“. Убијен је хицем из кубуре, кроз под на којем је стајао.

Сахрањен је, уз све почасти, у Јањини поред џамије Фетије. Глава, међутим, коју није дао, одрубљена је и послата султану, а рупе у поду које су направили меци који су га убили, и данас су популарна туристичка атракција.

Али-паша је и у своје време и много касније, био инспирација многих уметницима. Свако ко је читао Александар-Димин роман „Гроф Монте Кристо“ сећа се кћери овог османлијског паше која игра битну улогу у расплету, и то управо због начина на који је њен отац убијен — издајом. Барем у роману.