ПРЕОБРАЋЕЊЕ једног Индијанца у православну веру (ВИДЕО)

Пут једног Индијанца, поглавице племена Мохаwк у наручје православне цркве. Једна савремена прича православне „јуродивости“ у индијанским резерватима у Канади.

Субота увече. Осветљење је оскудно. У руској митрополитској цркви Светих апостола Петра и Павла вечерње је тек почело. Сенке силуета малобројних верника добијају тродимензионални облик док чекају да запале свеће пред чираком. Величанствени иконостас је израђен почетком века од стране искусних мајстора.

Ово ми је други пут да ту дођем на вечерње за ових неколико година. „Светлости тиха…“ на словенском језику ствара осец́ај унутрашњег мира и одмора. Сва твар се тада моли за дан који је прошао и за дан који долази. Након лудила протеклог дана, ово склониште молитве укроћује звери ума.

У полумраку разазнајем неке фигуре. Једна рускиња старица са унуком, један висок мршав мушкарац средњих година, млада девојка од отприлике петнаест година, млад пар са двоје деце. И одједном ми привлачи пажњу нешто поред великог прозора.

Разабрао сам силуету човека, различитог од других. Био је то један педесетогодишњи Индијанац са изражајним карактеристикама лица и косе везане у реп, који му је допирао до појаса. Поглед ми се зауставио на њему. Заиста чудна фигура.

На крају богослужења, нисам више могао да кријем знатижељност, па сам му пришао да се упознамо.

– Ја сам Јанис – представио сам му се на енглеском – Добродошао.
– Ја сам Владимир – одговорио ми је.
– Ја сам Грк, а ти? – питам га.
– И ја – одговара ми.

Запрепастио сам се. То је била последња ствар коју сам очекивао да чујем!

– Говориш ли грчки? – питао сам.

Мало се замислио, па ми је одговорио на грчком:

– У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог.

Завршавајући цитат, од срца се насмејао. Нисам знао шта да кажем.

– Ја сам Индијанац – кратко ми је рекао – Али се са друге стране осјећам као Рус и Грк и Србин и Румун, јер … знаш ја сам православац.

Очи су му засјале, као и моје срце

Тако сам се упознао са Владимиром. Његово право име је било Франк Натаwе, пре него што постао православац и на крштењу добио име Владимир. Веома сам желео да сазнам његову животну причу, из радозналости али и интересовања за њега истовремено.

Много касније смо постали и пријатељи. Често смо разговарали шетајући, углавном у његовом индијском селу. Показао ми је и научио ме много чему непознатом нама белцима. Увек на једноставна и ненападан начин. Без трага надмености. Поред њега сам имао снажан осец́ај дас ам његов ученик, а када би му то поверио одговарао би да су истински лепе ствари увек обостране.

Остаће ми незаборавно у сећању, како сам му у почетку познанаства, ношен својим младалачки ентузијазам, стално постављао тешка питања. Он би ми тада равнодушно одговарао:

– Не знам, хоћеш ли ми ти рећи?

А једном, када сам се већ уморио слушајући „не знам“, па га упорно молио да ми нешто више одговори, сажаливши се на мене, рекао ми:

– Е! Кад толико инсистираш, рећи ћу ти, али прво ћу питати моју пријатељицу.

Скочио је, а затим се испружио на земљу, прислонивши уво на тле.

– Шта то радиш? – питао сам .
– Питам земљу – одговорио ми је и пре него што сам дошао себи од изненађења, наставио је:
– Попут Аљоше Карамазова.

Од тада никада више нисам инсистирао на одговорима. Заједно са њим сам изненађен пратио изненади гром који рађа кишу, а која опет храни земљу.
Пре неко врме нас је Владимир заувек напустио. Његова смрт и његов тестамент су ме дубоко дирнули.

Сада када сећање на њега уместо да бледи, јавља ми се често у уму, решио сам да запишем догађаје, слике, сећања, његове речи и изразе, дајући кратак преглед његовог присуства међу нама. Надам се да ће и моје уво чути бурну тишину мајке земље Владимира, за мене Карамазова.

Рођен у је индијанском резервату Цаугхнаwага, надомак Монтреала у Канади, где је живео до своје смрти.

У селу данас живи 5.000 Индијанаца. Изграђено је из фонда владе, поред реке, а у њему живе већина Индијанца те области. Индијанци, као једини домороци Америке, заједно са Ескимима, уживају посебне привилегије и третман, јер су уступили огромне површине „мајке земље“, како је називају, својој браћи белцима.

Ове привилегије, као што су то да им није потребан пасош и да добијају дотацију од државе, понекад се тумаче као намеран покушај белаца да држе Индијанце необразованим, што је у великој мери истина.

Проценат алкохоличара међу њима је веома висок. Борба за групни опстанак им је главна дневна брига, заједно са очувањем своје традиције, на коју су веома поносни. Управљају на јединствен начин, који може много тога научити наше „цивилизоване“ политичке и социјалне структуре.

Врховни управни орган је Конфедерација свих индијанских племена. Постоји поштовање према вођама (поглавицама) и старцима и старицама свих племена, које се преноси из генерације у генерацију. Љубав и поштовање једних према другима је темељ Конфедерације.

У селу Цаугхнаwага живе три индијанска племена.

Већина су међутим из племена Мохаwк. Село постоји од 1600 године и главни је центар племена Мохаwк. Традиционално, Индијанци су увек били рибари, ловци, дрводеље и кожари. Нове генерације се више баве изградњом челичних конструкција и грађевином.

Индијанско село и колиба
„Наше село“, рекао ми Владимира, „заједно са многим другим индијанским резерватима, претворено је у великој мери, у 18. веку, у римокатолички протекторат.

У ствари су католички мисионари захтевали по сваку цену, грпупни преобраћај свију и то на силу.

Не са љубављу, али са омчом око врата. Прегазили су њихове вековне традиције и користили друге као одскочну даску за своје сопствене планове.

И ја сам до своје 32 године корачао овим утабаним путем. Као што је говорила моја мајка, која је била поглавица племена:

„Дању си Римокатолик за очи света, а ноћу Индијанац за очи душе…“

Али у 32 години, нисам више могао да подносим овај поводац, ову омчу коју сам носио око врата, те сам се побунио свој начин. Годинама сам истраживао наше корене, научио сам све наше индијанске језике, студирао на универзитетима белаца, што је било неуобичајено за Индијанца моје генерације.

Радио сам годинама као професор упоредне лингвистике. Много пута сам неправедно играо улогу кловна у њиховим академским играма, пошто сам за њих био ретка птица, егзотична, са другом врстом крила.
Упоређивао сам наше речи са њиховим, француским и енглеским, наше посебности са њиховим.

Било је тренутака када сам се осећао да ме посматрају као кад археолози истражују фосиле. Мени су, међутим, ови сусрети различитих култура, без обзира да ли су били узвраћени или не, истовремено доносили и радост и тугу.
Моја побуна је грмела, јер је била тиха попут зечијег скакутања. Моја мајка, стуб нашег села, за мене је била извор мудрости и великог бола. Било је мој индијански старац Зосима“.

Дубоко је уздахнуо и наставио…

„Како сам упознао Православље… Мој пут до Православне Цркве био је „тајни пут“, како ми кажемо на нашем језику. Једном ме је њена мрежа захватила и од тада ненаметљиво ходам њеним путем, носећи један тешки Крст.
Повод је била лингвистика. Та област ме је увек импресионирала.Похађајући курсеве лингвистике, једном сам био дирнут читајући житије Светих Ћирила и Методија, названих апостолима Словена.

Посебно ме је заинтересовало ћирилично писмо и словенски језик. Упитао сам свог професора да ли бих могао негде чути некога да говори словенски. Рекао ми је да посетим једну од руских цркава. Позвао сам телефоном једну цркву и одговорила ми је аутоматска секретарица.
Позвао сам другу цркву и топао пријатељски глас ме је обавестио да је вечерње у 7 часова увече, а литургија недељом у 10 часова ујутро. Питао сам да ли могу да дођем. Наравно – одговорио ми је глас. Рекао сам да нисам ни Рус нити православац.
Одговорио ми је да Православна Литургија није само за Русе, нити само за православне, већ за цео свет. Зато сам скупио храброст да одем у суботу увече да чујем словенски и упознам свештеника, који ми је тако лепо говорио.

А то је био један свештеномонах из Црне Горе. Име му је било Антоније. И он је сад већ упокојен.

Те прве суботе када сам присуствовао православном вечерњем богослужењу у митрополитској цркви Светих апостола Петра и Павла, доживео сам нешто без преседана. Гледајући иконе, слушајући појање, посматрајући земне поклоне (метаније) верника, иконостасе, миришући тамјан, осетио сам са сам нашао „тајни пут“.

ПОЧУЈТЕ СРБИ Беседа Светог владике Николаја из 1954. године (ВИДЕО)
Свети владика Николај Жички је био дубоко уман и веома образован човек, који је завршио неколико факултета у различитим земљама. Говорио је перфектно, уз српски, енглески, руски, немачки, а веома

Нећете веровати, али од тада мало по мало налазим сличности између индијанске и православне традиције.
Негде у мени, ово откриће је изградило мој индијански морал, а негде га и допунило. У почетку сам се осећао као да летим у облацима. Током моје прве литургије сам питао да ли могу да останем и после молитве за оглашене.

Рекли су ми: „Седи“.

И ја сам сео попут индијанског пса!

Од тада сам често долазио. У почетку, само недељом, затим и суботом, а касније и радним данима, ако су били велики празници. Није прошло много времена, и једне вечери су се верници исповедали после вечерњег богослужења. Било је период Часног Васкршњег поста. На крају су сви затражили опроштај од свештеника. Стављао би им је епитрахиљ на главу и осењивао их крсним знаком. Стао сам и ја у ред. Рекли су ми:

– Не можеш, ти ниси православац. Ово је Света Тајна!
– Ма цео наш живот је тајна – рекао сам.

Мало сам размислио и питао их:

– Па како могу да постанем православац?
– Питај свештеника – кажу они.

Није прошло много времена и пожелео сам да постанем православац. Дана када сам се требао крстити је била снежна олуја, те нисам могао изаћи из села. Крштење је одложено за празник Ваведења Пресвете Богородице. Тако је и било.

Дали су ми име Владимир!

Много касније од када сам крштен, дошло ми је на ум сећање на једног наочитог српског свештеника, који је био посетио наше село када сам био дете. На мене је оставио дубок утисак његов изглед и понашање. Сећам се да је моја мајка рекла:

– Ево једнога који не пропагира своју истину“.

Прошло је време и одлучио сам да га поново посетим. Овај пут смо кренули малим аутомобилом једног сунчаног дана, ја и двојица пријатеља, опремљени касетофоном и микрофоном, у његово село, Цаугхнаwага. Предложио нам је да се сретнемо у радио станици Индијанаца, где је већ годинама испуњавао своју дужност коментатора и обећао нам шетње и разговоре у природи.

Тако смо га и нашли у радио станици села, са слушалицама на ушима, како чита јутарње молитвено правило на разним индијским језицима, за редом, након француског и енглеског језика. Наравно његови слушаоци нису могли да га виде како се крсти док чита.
Чекали смо га, пуни поштовања, да заврши. Скинуо је слушалице и пришао нам. Било је причљивији и веселији него предходних пута.

– Шта хоћете да вам причам? – питао нас је срдачно се смејући – Шта бисте хтели да научите од мене?

– Причај нам што желиш – одговорио је Грегорије – Нпр. причај нам о свом народу, о вашим прославама, вашој мисији…

– Много журиш – одговорио је – Једно по једно.

– Дакле, о мом народу…

Прошло је неко време пре него што је одговорио. Седео је у једној фотељи и видело се да му није удобно. Устао је и сео доле на трем, да би се спустио на наш ниво.

„Мој народ је једноставан као и храна коју једе. Поглавица племена је мушкарац, али га бира савет жена – старица племена. Све наше церемоније су групне и изводе се у “дугачкој кући“ (лонг хоусе). Ово има двоје врата. На источна врата улазе мушкарци, а на западна жене. „Дугачка кућа“ је врло једноставна, као што је и већина наших ритуала. Код венчања, саставни део церемоније је благослов стараца. При сахранама жена и мушкарца, када се тело покојника уноси у „дугачку кућу“, сваког уносе на његова врата (тела покојница на западна, а тела покојника на источна), али им је глава за време церемоније увек окренута према истоку. Девет дана после сахране имамо заједничку трпезу, али са јелима без соли“.

Онда је изненада скочио, јер се заглавио музички ЦД, који је ставио да се слуша преко радио станице. Ставио је неку другу музику, нешто саопштио и вратио нам се.

„О чему смо оно причали? А! О церемонијама. Показаћу вам „дугачку кућу“, пре него што падне мрак. А сада о нашим празницима. Целе година су празници (овде се слатко насмејао). Славимо средину зиме (4 дана славља), празник снега, празник првих цветова, празник првих плодова са грмља, празник обилног рода (захвалности), прослављамо жетву (4 дана славља), празнике сувишка плодова, кише и семена, а затим се циклус понавља. Нешто као црквени календару наше свете земље“.

Поново је дубоко уздахнуо и наставио:

„Не говоримо много, не једемо много, не љутимо се много, волимо ово што нам је дано и захвални смо за плодове“.

– Имаш ли можда дувана? – питао ме је.

– Не – рекао сам му.

– Знаш, ми жваћемо дуван, једемо га, а не пушимо. Када пушиш, дуван се претвара у дим, а када га једеш постајеш једно са њим и благосиљаш земљу која га ти је дала. Шта си ме још питао? Ах, да! За моју мисију.

„Шта да вам кажем. Мојим људима су досадили мисионари. Годинама долазе, више да узму него да дају. Не показују никакво интересовање да виде шта ми имамо. Доносе булдожере, све руше, а онда почињу сетву проповеди.

Али онај српски свештеник је био другачији. Давао је својим присуством. Није узео ништа од нас, осим једног дела нашег срца. То је оно што сам заволео кад сам касније читао о Светом Герману Аљаском и историју православног мисионарства међу Ескимима. Било је неизбежно за мој ум да упоређује, ма колико се трудио да то избегне.

Сећам се једног Језуита који ми је у лице рекао да има налог да ме научи духовност. Када је отишао, моја мајка је вртећи главом у негодовању, рекла: “ Ми смо, дете моје, духовни народ, а овај би самог Христа, ако би случајно дошао, ставио у школску клупу да га учи“.

– Постоје ли и други православни међу Индијанцима? – питао је поново Грегорије.

– Упознао сам једног православног Ескима у Платтсбургу и још једног високог по имену Мис Мац. Можда постоје и други за које не знам. А у нашој индијанској болници имамо један брачни пар лекара из Србије, Московиће. Златни људи, посебно воле наш народ и помажу му“.

Погледао сам га право у очи.

– Реци нам, ако желиш ону причи о индијанским маскама* (објашњење на крају текста). О томе су писале све новине и помињали твоје име. Шта се заправо догодило.

Владимир је сео прекрштених ногу и пошто је неко време размишљао, одговорио нам је:

„За нас су те маске светиња. Ми их увек чувамо у мраку, увијене у свилене тканине. Оне представљају наше свето лице које тражимо. А налазимо га у тишини, у мраку, где налазимо и светлост наше душе. Нашу душу никада не приказујемо на изложбама или под вештачким светлом. Они који су те маске приказали на изложби су изгубили сваки осећај светости, зато и воде рат против нас „у рукавицама“, да је избришу и из наше душе. Ми волимо земљу, јер зна да ћути и да даје плодове. Научили смо да је кротко волимо и поштујемо. Она нам је као Пресвета Богородица код православаца, кад већ волим да упоређујем. Ипак сам вам доста рекао. Сада устаните да вам покажем моје село“.

Ушавши у аутомобил, сео сам на место возача. Владимир је са места сувозача започео да ми објашњава:

„Овде у центру села видимо католичку цркву. Посвећен је Светој Катери Текакwитха, једној Индијанки, коју је папа прогласио светицом. Имамо у цркви њене чудотворне мошти. Овде је центар народног ходочашћа. Њен живот је био леп попут бајке. По мени је она била Христа ради јуродива. Била је јуродива по благодати. Копала је рупе у снегу, да би очистила своје срце. Моји сународници, који су постали католици, не воле много католичку пропаганду, али поштују своју светитељку, а њихово притисак на Ватикан је довео до њеног сврставања у ред светих. Поред цркве се налази један мали музеј. Тамо можете нац́и карту конфедерације, на којој су детаљно описана сва индијанска племена, симболи, бројеви, места одакле историјски потичу, њихов пут кроз историју, њихови језици. Све је то постало део овог музеја. Настави сада овде десно. Ово је наш Културни центар. Изнад њега је радио станице где смо се срели. Тамо припремам емисије. Сада за време Триода, а затим током Часног Васкршњег поста, пуштам много западне духовне музике и по мало православног појања, да не бих никога изазвао. Индијанска духовна музика није дозвољена у радио станици, већ само у „дугачкој кући“. Културни центар субвенционише држава белаца. Спољашње снаге из „цивилизованог“ света желе да нам помогну само на папиру, а у ствари желе да нас угуше, да нас понизе, да нас исцрпе, не толико нас, колико нашу душу и то што у њој носимо. Да од нас направе маске за музеје, кловнове на слављима, предмет истраживања археолога. Не миришу, нити сумњају какав дим пушимо“.
Праснуо је у смех. Скоро сам изгубио контролу над воланом. Наставио сам да возим по његовим препорукама лево, десно, право, заокрт итд. Док се пред нама, после једне кривине, није појавио један модеран али врло необичан објект.

„Ово је наша школа, основна и средња. Школски програм је добар, свиђа ми се. Заиста је индијански. Поред класичног образовања „белаца“, имамо доста предмета непознатих белцима. Не зовемо их обичајима или културом, али на индијански начин, индијанским путевима (звуцима земље), индијанским плесовима, индијанским песмама и узвицима (попут древне драме), индијанским законима и још много тога. Земљиште које окружује школу је свето. Имамо једну мрачну просторију, али не за израду фотографија, већ за прављење наше личне унутрашње маске“.

– Сада вози право на исток. Настави, док не изађеш на раван пут. Два – три километра.

„Овде је наша болница. Нова зграда и нова идеја за нас. Веома је корисна. Изграђена је тек 1985. До тада смо имали само наше лекаре или се лечили у болницама белаца. Али није лако. Већина особља мије упућена у наш начин живота и тешко да могу помоћи нашим старцима. Требали би да уђу у нашу сопствену кожу. Многи покушавају. ВИди се одмах који су ти што нас воле и који се разликују се од уобичајених професионалаца“.
Владимир Натаwе је био поглавица свог племена, њихов духовни вођа. Он је био тај који је извршавао церемоније сахрана и свадби, неко као њихов свештеник. У вечерњим часовима би седео прекрштених ногу у „дугачкој кући“, слушао проблеме својих сународника, њихове сукобе, које би разрешивао саветујући их. Имао је улогу судије, која је била једна од њихових најјачих традиција. Био је песник и преводилац, филозоф. Знао је њихове проблеме боље од било кога другог, познавао је и строге законе племена. Ономе који би одбацио обичаје својих предака и постао хришћани, било је дозвољено да остану у селу, али није могао да носи никакав чин. Напуштао би Савет мудрих стараца, „губио би своју судбину“, како они сами кажу, изгубио би право на њихово наслеђе. Ово вероватно не би било од велике важности за обичног Индијанца, али не и за поглавицу.

Нико у селу, све до његовог упокојења, није знао да је њихов поглавица православац. А и сам Владимир, који за њих био Франк, живео и радио са њима, за њих, у сталном страху да би могли да сазнају. Морао је да буде умерен, опрезан, прилагодљив, иначе би пао у њиховим очима. Био је годинама одговоран за радио станицу и радио у њиховом Културном центру. Сматран је подржаваоцем њихове изворне традиције и био је незамисливо дирнут када је открио њене сличности са православном традицијом. Делио је са нама многа од својих искуства, јер није могао да их подели са својим народом. Носио је тежак крст.

Када бих га суботом и недељом видео да излази из олтара мале православне цркве Пресвете Богородице, где се вршила служба на енглеском и француском језику, обученог попут дечака који помажу у олтару, држећи свећу пред свештеницима и владикама, питао сам се какво велико срце носи у себи овај стари Индијанац, који је упорно понављао: „Зна Бог“. И чинио је велике земне поклоне (метаније) да га Бог просветли да мудро води свој народ кроз олује и сукобе, да га ојача да би наставио да носи на својим плећима тежак терет који му је дао.

Прошле су године. Сваки пријатељ који би нас посетио у Монтреалу, морао је да оде у неопходну посету индијанском селу и да упозна Владимира. Многи од њих су ми рекли да су записали своја искуства.

Једног јутра су ме позвали у Монтреалу да ме обавесте де је Владимир умро ван села. Вртело ми се у глави питање, ко ће га сахранити, шта ће бити са њим? Али он је оставио тестамент у којем изричито захтева да се изврше све церемоније индијанске традиције у „дугачкој кући“, али и да дође православни свештеник да га опоји. Наравно, Индијанци нису знали шта подразумева под тим „православни свештеник“, али им је оставио неколико телефона.

Заиста су назвали телефоном, а православни свештеник је дошао и одржао опело пре него што су однели његово тело у „дугачку кућу“.

Нажалост нисам имао прилику да присуствујем церемонији у „дугачкој кући“, али ми је све описао један наш заједнички пријатељ, који се тамо нашао.

Два дана након сахране, мој пријатељ Мајкл ми је испричао све о њој и донео ми један пакет. Рекао ми је да је присуствовао целом ритуалу. Било је заиста импресивно. Када оду у „дугачку кућу“, Индијанци облаче своја одела у зависности од позиције коју имају у селу. Церемонија, која је наравно одржана на њиховом језику, имала је чудну структуру, као стари византијски типик. На крају је прочитан тестамент поглавице племена, пред свим окупљенима. У свом тестаменту је навео коме поклања сваку ствар. Владимир је имао 75 година и много деце, унука и праунука. Свим члановима породице је оставио по нешто. У једном тренутку је Индијанац који је читао тестамент са потешкоћом покушавао да изговорио једно име које није било Индијанско, ставио је наочаре и једва прочитао: „Јанис Хаџиниколау“. Мој пријатељ Мајкл је подигао руку, па су му дали пакет који ми је донео.

Када сам га отворио, видио сам шта је, била је то књижица „Свете Литургије“ на грчком и енглеском, који сам даровао пре много година. На првој страни је писало: „За Јаниса“, а испод тога на грчком: „До поновног сусрета – Владимир Натаwе“. Помислио сам како је то веома леп гест са његове стране, то што је написао док је још био жив, као да је осећао да ћете умрети. Знао је да напише на грчком „До поновног сусрета“. Наравно, изненађење није остало само на томе, већ се наставило. Када сам прелистао књигу, остао сам запањен. Био је превео цео текста Свете Литургије на Мохаwк језик, пишући речи тачно изнад енглеског превода.

Наравно, ја не знам језик Мохаwк, али чувам као драгоценост, овај Владимиров тачан превод на индијански литургије Светог Јована Златоустог. Нека ме Богом удостоји да је једном и објавим.

Тако неке модерне приче личе на бајке, јер је и сам наш живот варљив. А ипак су пуне светлости која не залази, савремена сведочанства једне благословене „јуродивости“ која је умешена у све, од усамљне црквице на некој стени у Егејском мору, до индијанског резервата у Канади. До поновног сусрета Владимире… Карамазове…

Извор: Манастир Лепавина (преузето из часописа „Синакси“ аутора Јаниса Хаџиниколауа.