Mohamed Alšerebi: Zašto neću da se molim u Aja Sofiji, kao musliman, protiv mojih religijskih uverenja je nasilno pretvaranje svetog mesta druge religije za moju sopstvenu upotrebu

Ovog petka istanbulska Aja Sofija postaje mesto muslimanskih molitvi po prvi put u gotovo sto godina. Ne nameravam da se molim tamo. Kao musliman, protiv mojih religijskih uverenja je nasilno pretvaranje svetog mesta druge religije za moju sopstvenu upotrebu. To možda ne bi smetalo političkim islamistima koji podržavaju taj potez, ali to je princip na koji se islam obavezuje već 1.400 godina.

Ovako kolumnu u popularnom američkom nedeljnik “Njuzvik” počinje Mohamed Alšerebi, investitor i savetnik globalnih lidera o strategiji i investiranju na Bliskom Istoku. Nastavak ličnog stava ovog Arapina prenosimo dalje u celosti.

Izgrađena kao crkva 360. godine za vreme vladavine rimskog cara Konstantina II, pretvorena je u muzej 1934. godine, kao način da je učini uključivim prostorom koji može, poput samog Istanbula, služiti kao most između kontinenata i civilizacije.

Ali sve to uništeno je populističkim potezom koji je napad ne samo na prava hrišćana, već i na pravo umerenih muslimana da žive u skladu sa ljudima drugih vera. Pretvaranje džamije proslavili su samo ekstremistički islamisti (uključujući Hamas), a osudili gotovo svi drugi – UNESCO, EU i hrišćanski poglavari širom sveta.

Ova kontroverza skreće pažnju na opasnosti autokratije i netolerancije, kao i na širu potrebu za verskom slobodom u muslimanskom svetu – zato što je prečesto žrtva sličnog političkog gledišta.

Međutim, ovo je više od još jednog islamističkog pokušaja učvršćenja izborne većine tanke kao oblanda. To je primer napetosti između tradicionalnog, umerenog islama na koji se obavezuje većina svetskih muslimana, i političkog islamizma na koji se oslanjaju određene stranke.

Umesto da stvara razdor između dve velike svetske religije, ovaj štos bi trebalo da objedini sve vere protiv njihovog zlostavljanja od strane političkih aktera. Umesto huškanja muslimana i hrišćana na jedne protiv drugih, to bi trebalo da bude ukupni vapaj za sve verujuće muškarce i žene kako bi zaštitili svoju tradiciju od ekstremista.

Problem netolerancije ne pripada islamskoj religiji, već političkoj ideologiji islamizma. Kroz svoju istoriju staru 1.400 godina, islamska religija je tradiciju drugih vera videla kao deo svoje, kao zajedničko nasleđe da bi se kontekstualiziovao islam, a ne da bi ga umanjilo. Međutim, islamisti vide islam kao političku ideologiju, a druge religije kao konkurentne političke pokrete koji moraju biti ili dominantni ili eliminisani.

Koja veća prisila može biti od zahtevanja monopola na bogoslužje? To sigurno nije stav kalifa Omara, kad je 637. stigao u Jerusalim i bio pozvan da se moli u crkvi Svetog groba. Odbio je, strahujući da će to podstaći muslimane da ovu crkvu pretvore u džamiju. Umesto toga, molio se napolju, na mestu koje je sada Omarova džamija.

Omar je neverovatna figura u istoriji islama, jedan od najbližih pratilaca poslanika Muhameda i njegov naslednik nakon smrti. Ali on nije inspiracija islamističkim ekstremistima. Oni su više uzbuđeni najagresivnijim, mnogo kasnijim periodima Otomanskog carstva, koje žele da oponašaju.

Obraćenje Svete Sofije nije samo protiv tradicije islama, već i protiv sadašnjosti. Crkve su proteklih godina zaštićene i obnovljene u Egiptu, Libanu i svugde širom muslimanskog sveta. Ova nedavna ludost nije u skladu sa islamskim duhom i nije u korak sa načinom na koji islam praktikuje velika većina muslimana.

Važno je shvatiti da se ove akcije ne baziraju na verskoj legitimnosti, već na političkoj efikasnosti. Panislamski pokret iz kojeg mnogi ekstremisti crpe svoje političke stavove je Muslimansko bratstvo. Proglašeno terorističkom grupom u mnogim zemljama, Bratstvo je za islam zainteresovano samo ukoliko može da posluži uzroku (često krvavih) preokreta i revolucija.

Osim što postepeno preuzimaju kontrolu nad umerenim državama, oni rade na izvozu revolucije vrbovanjem i korupcijom stranih zvaničnika, navodno uključujući bivšeg saudijskog obaveštajnog službenika, koji je trenutno predmet Interpolove poternice.

Lako je govoriti o uključivom, multikulturalnom dobu islama kada je islamska civilizacija bila objekat zavisti za čitav svet.

Teže je zapitati se kako smo se toliko udaljili od proklamovanih principa naše vere. Na primer, u Saudijskoj Arabiji, uticaj ultrakonzervativnih ideja u prošlosti je značio da savremeno saudijsko društvo nije uvek bilo tako inkluzivno kao što je Muhamedova zajednica.

Međutim, kao deo velikih reformi i povratka na umereni islam proglašen pre tri godine, verujem da ćemo uskoro videti kako Saudijska Arabija vodi region nazad do svoje istorijske dobrodošlice svim religijama.

Bilo bi prirodno da rodno mesto islama odražava trajne i inkluzivne karakteristike vere, a ne savremenu nadmoć ideologa koji islam koriste i zloupotrebljavaju za svoje sitne političke dobitke.