Тероризам дрма Европу, а Косово и Метохија представља главну базу исламског екстремизма на континенту

Језива дешавања потресала су француску и светску јавност у протеклом периоду. Након што је двоје људи рањено испред некадашње редакције часописа Шарли Ебдо, десио се још један застрашујући инцидент, у коме је учитељу Самјуелу Патију одрубљена глава, а  недуго затим и троструко убиству у цркви у Ници и покушај напада у Авињону. И док француски званичници овакве нападе називају тероризмом и исламофашизмом цивили поново постају мета терориста, овога пута у Бечу. Са Миланом Вукелићем докторандом на Факултету политичких наука у Београду и ауотором научне монографије „Косово и Метохија под заставом Исламске државе“ разговарали смо о томе ко је огворан за овакве нападе.

Апсолутно. Јасно је као дан да се ради о класичним терористичким нападима и нажалост, није први пут да овакве слике гледамо на улицама француских градова. Мени је заиста жао свих жртава, али сматрам да одговорност за ове немиле догађаје сносе сами Французи и нико други. Друштво које се развијало на ставовима просветитеља попут Русоа, Холбаха, Дидроа и осталих који су сматрали да је религија одраз ниског степена образовања и привредне неразвијености и да ће она потпуно нестати како ниво образовања и животни стандард буду напредовали, једноставно није способно да разуме природу религиозних људи. За муслимане ислам је више од вере. То је начин живота, ултимативни поглед на свет, и немогуће је одвојити га од политике. Уосталом, и сам ајатолах Рухолах Хомеини, покретач чувене иранске Исламске револуције, која је представљала глобални успон исламског света, рекао је: „Онај ко тврди да је религију могуће одвојити од политике, тај је незналица и не познаје ни ислам ни политику.“ Председник Макрон је потпуно атеизиран, као и већина лидера европских држава, с тога не схвата да муслимани у Француској нити могу, нити желе да прихвате европски политички и културни модел, јер је у супротности са исламским учењем и то отворено истичу. Готово све европске државе уређене су по секуларном политичком моделу који инсистира на потпуном раздвајању вере и државе. Може се чак рећи да је секуларно уређено друштво један од услова за остварење „идеала“, који се зове модерна демократија. Француска је можда и једина земља која је тај концепт секуларног друштва успела да у пракси потпуно спроведе у дело. Међутим, ни један муслиман, макар био и најлибералнији не може се сложити са оваквим уређењем. У исламу, вера и држава су неодвојиви, или како би се то на арапском рекло „дин ва даула“ (и вера и држава). Да би се у потпуности остварили као верници, муслимани морају живети у јединственој исламској држави-халифату, која нема границе и у којој се међуљудски односи уређују шеријатским верским правом. Нажалост, сведоци смо да је један део радикализованих муслимана спреман да своју фрустрацију и незадовољство испољи најекстремнијим методама, као што је извођење терористичких аката, а поједине изјаве Макрона попут оне коју је пре неку годину изнео  у интервјуу за „Журнал ди диманш“, да он жели да помогне муслиманима тако што ће: „реорганизовати ислам у Француској, како би муслиманску веру увео у боље односе са државом и другим вероисповестима“, само доливају уље на ватру. Оно што он мора разумети јесте да је ислам оно што пише у Курану, а не нешто што ће он мењати онако како се њему допада.

Да ли је беспоговорна подршка Еманулена Макрона француским медијима да објављују садржаје као што је карикатура пророка Мухамеда, у тренутку када је безбедност грађана Француксе изузетно угрожена, најпаметније решење да се у једном друштву одбрани слобода медија? Зашто се уопште било каква слобода брани вређањем нечијих верских осећања? 

Опет се враћамо на исти проблем. Један од стубова европске демократије јесте слобода изражавања као основног људског права, али муслимани сам концепт демократије виде потпуно другачије. У дословном преводу, демократија означава „владавину народа“. Ту у старту настаје проблем, јер у исламу сва власт припада само Алаху, а људи су само Божји намесници на земљи. Већина исламских аутора и теоретичара сматра да је демократија појам који је резервисан искључиво за Запад. Има и оних либералнијих, али чак и они инсистирају да се демократија користи као шурократија, теократија или исламократија. Једноставно речено, ислам као религија има своје специфично виђење људских права која, не само да се разликују од европских, већ им се и отворено супростављају. Према Макроновом виђењу либералног демократског друштва, сасвим је у реду да се појединци изражавају како желе, па и да цртају карикатуре пророка Мухамеда, али ако је већ дозволио масован прилив муслимана у Француску и ако то вређа њихова осећања, требало би да размисли о томе, пре свега зато што изазива верски сукоб на територији своје државе, а то никоме није потребно.

Шта би по Вашем мишљену требало да буде одговор Француске као одговорне државе од које се очекује да као што Уставом чува своје основне вредности у истој мери сачува и безбедност својих грађана?

О томе је Француска требала да размишља много пре. Сада, када на својој територији имају између 7-9% муслимана, што је више од 6 милиона људи, тешко је дати одговор на то питање. Да су на време проучавали фундаменте религија па и научну дисциплину као што је политикологија религије, чији је оснивач проф. Мирољуб Јевтић са београдског ФПН-а, било би им јасно да коегзистенцију двеју или више религија на истом простору, дугорочно гледано, није могуће остварити, а да не дође до сукоба. Једино што Француској, па и другим државама Европе остаје, јесте да се окрену темељним вредностима које су проистекле из хришћанства и оне не морају бити непосредно верског карактера, већ по природи такве да обликују и одређују друштвени живот. Такође, потребно је под хитно повратити култ породице. Eвропа да би задржала свој идентитет, под хитно мора повећати наталитет. Просто је фрапантан податак из 2013. године да у  Немачкој свако треће домаћинство броји само једног човека. Не једно дете, него једног човека! У исто време муслимани у европским земљама имају четворо, петоро деце па и више.

Да ли је ово још један велики испит за мултикултурализам у Француској?

Ово је кључно питање. Један од главних разлога због којег се Француска и бројне европске земље суочавају са проблемом растућег религијског екстремизма, јесте инсистирање на спровођењу мултикултурног друштва и то по сваку цену. Овај модел настао је крајем 20. века у Канади, САД, Аустралији и западноевропским земљама. У пракси мултикултурализам представља скуп државних политика чији је циљ успостављање и одржавање складних односа између припадника различитих етничких и верских група, као и прихватања сваког вида различитости у општем смислу. Како је стопа наталитета у земљама Европе била у констатном паду, а привреда се развијала, настао је проблем недостатка радне снаге. Тада су европске земље, међу којима је и Француска, биле принуђене да увозе радну снагу из других крајева света, па и нехришћанских. Због неопходности суживота на истој територији, европске земље су као модел регулисања заједничких односа између припадника различитих култура усвојиле модел мултикултурног друштва. У почетку, овај модел друштвеног уређења деловао је као одржив. Новопридошли грађани нису имали неке посебне захтеве, радили су слабије плаћене послове, а од стране домаћег становништва су посматрани као привремени радници који ће се по окончању посла вратити својим матичним земљама. Међутим, десило се супротно. Велики број новопридошлица остао је у земљама домаћина, многи су формирали породице, стекли држављанства, њихова деца прошла су кроз исти образовни и социјални систем као и деца домаћег становништва, чак су многи стекли и виши ниво образовања. Дакле нису осећали никакав страх од околине и отворено су почели да се боре за своја права и истичу политичке ставове. Најизричитији у томе били су муслимани, чије се виђење друштва у потпуности разликовало од европског.

Шта је мултикултурализам донео Француској?

Ко год је био у Паризу и прошао кроз метро могао се наћи у ситуацији да прескаче муслимане који се моле на пролазу и притом ометају путнике који журе на воз.
У Француској је 2013. године, у предграђу Париза, француска полиција морала да употреби сузавац и гумене метке како би растерала групу од неколико десетина муслиманских демонстраната који су се побунили због заустављања двадесетпетогодишње муслиманке која је носила хиџаб. Подсетимо, Француска је 2011. године донела закон о забрани ношења традиционалне исламске женске ношње у јавности.
После сукоба Палестинаца и Израела током 2014. године, француски муслимани оптужили су владу за подржавање антиисламске и антиарапске политике и дошло је до стравичних нереда на улицама француских градова у којима су протестанти палили синагоге и јеврејске културне центре. Једна од јеврејских организација супроставила се демонстрантима и ситуација је била на ивици грађанског рата. Не тако давно, француски лист „Паризијен“ пренео је вест да је 50 хиљада јевреја побегло из Париза због констатних напада једног дела радикалних муслимана. Познати француски дневник је ову ситуацију описао као „тихо етничко чишћење“.
Ово су само неки од примера који су изазвали исламски екстремисти у Француској, а додајмо и бројне појединачне терористичке нападе, попут последњег у Ници.

Да ли према Вашем мишљењу постоји опасност да се ситуација из Француске прелије и на остатак Европе, између осталог и на Балкан, с обзиром да се још један напад догодио и у Аустрији? 

То се нажалост већ дешава. И то потврђује и напад у близини синагоге у Бечу, приликом којег је четворо људи убијено, а више рањено…Када говоримо о Балкану, ми смо у посебно деликатној ситуацији, јер територија Косова и Метохије представља главну базу исламског екстремизма у Европи. Већ је познато да је са територије јужне српске покрајине више од 400 џихадиста отпутовало у Сирију и Ирак, како би се прудружили терористичким организацијама, пре свега Исламској држави и Ал Нусра фронту. То је највећи број страних бораца, гледајући по глави становника, који је са територије Европе отпутовао на блискоисточна ратишта како би допринео борби за стварање новог халифата. Што је још опасније, око 250 њих се вратило својим домовима и представљају реалну опасност за цео регион.

Извор: Правда/Марија Петровић