SUDBONOSNI DANI NAŠEG NARODA: Život je posvetio sabornosti našeg naroda, da ne zaboravi svoje korene

RASPETO Kosovo i Metohija i njegov raskućeni narod sa svojom Crkvom obeležili su 3. oktobra 2010. godine još jedno crveno slovo u viševekovnom trajanju na ovim prostorima. U Pećkoj patrijaršiji, drevnom tronu srpskih duhovnika i svetitelja, ustoličen je, ovoga dana, patrijarh srpski Irinej, 45. po redu molitvenik na prestolu Svetog Save.

Više hiljada ljudi čitavu noć su putovali, kako bi prisustvovali ustoličenju. Crkvena i patrijaršijska porta, kao i prostor ispred, bili su dupke puni. Svetu arhijerejsku liturgiju služio je Irinej, uz sasluženje grčkog i ruskog crkvenog velikodostojnika i arhijereja Srpske pravoslavne crkve.

PO završetku liturgije i pričešća, obavljen je čin ustoličenja. Njegovu svetost patrijarha Irineja u patrijašijski tron Svetog Save, kako drevni običaji nalažu, uveli su najstariji po činu i godinama, arhijereji SPC mitropolit Amfilohije i zagrebačko-ljubljanski Jovan. Uz usaglašavanje „aksios“ i „dostojan“, patrijarh je primio simbole patrijaršijskog dostojanstva – panagiju, žezlo i belu panu kamilavku.

Novi arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski Irinej prigodnom besedom obratio se vernom narodu.

 – Vreme i prilike mog izbora i uvođenja u tron srpskih patrijaraha u mnogo čemu je sličan sa vremenom i okolnostima u kojima je Srpska crkva sa svojim narodom doživljavala i proživljavala teške i sudbonosne dane svoje istorije – kazao je patrijarh, podsećajući na nedavno vreme sveopštih stradanja gotovo na svim prostorima nastanjenim srpskim narodom. Posledice tog stradanja još uvek su vidljive i prisutne: uništene crkve i manastiri. Spaljeni domovi, narod proteran sa svojih vekovnih ognjišta i rasejan u svetu.

PATRIJARH je, potom, govorio o pregolemoj rani na telu Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji „na ovom usistinu strašnom sudilištu“.

Lelujali su polijeleji pod kupolama Pećke patrijaršije od „Mnogaja ljeta“, koju su pronosili glasovi horova niške Saborne crkve, dečanskih monaha i sestrinstva Patrijaršije, dok je patrijarh primao čestitanja da dugo, mudro i hrabro kormilari Srpskom pravoslavnom crkvom.

Odzvanjala je njegova poruka iz besede:

– Kosovo i Metohija ima dovoljno životnog prostora i mesta za suživot srpskog, albanskog i drugih naroda. Ova dva naroda, srpski i albanski, vekovima su živeli zajedno. Zašto ne bi mogli i danas. Srpski narod nema drugu središnju državu, osim zemlju Srbiju u čijem je sastavu vekovima. Zato, obraćajući se u ovom svečanom trenutku sa ljubavlju i poštovanjem, ne samo srpskom pravoslavnom narodu Kosova i Metohije, nego i časnom albanskom narodu i svim ovdašnjim žiteljima, pozivamo ih na mir i zajedništvo, uvek temeljeno na božjoj i ljudskoj pravdi.

POTRESAN SUSRET SA MONAHINjAMA

– VAŠA svetosti, mi s vama imamo novu nadu. Vi ste dugo boravili u Metohiji, vi znate naše muke. Znate kroz šta smo prolazili i kroz šta smo prošli. I u najcrnjim danima smo ovde opstale i ostale. I da su još crnji, mi odavde ne želimo da se pomerimo. Po cenu života. Ovo je naš dom, ovo je, Svetosti, vaša kuća – govorila je patrijarhu Irineju tada igumanija Pećke patrijaršije, Fevronija. Ovaj razgovor je potrajao. Bio je na ivici suza. I patrijarhovih i sestrinstva.

– Samo da ostanemo ovde – odgovorila je mati Fevronija.

– Obišao sam vašu ekonomiju, konake, sve. Vidi se, domaćinski čuvate i unapređujete imanje. Samo bi bilo dobro da se sestrinstvo podmladi. I to ćemo, u narednim danima, da vidimo kako.

A, u danu pre ustoličenja, po dolasku u Pećku patrijaršiju, a posle obilaska crkve u koju je uveden u tron srpskih patrijarha, Irinej je sa „Novostima“ podelio emocije s kojima je doputovao i, u ovom danu, kročio u manastir. Dok smo razgovarali, sve vreme je stajao u porti, sa monaštvom i sveštenstvom SPC.

– Kad sam ušao u manastir, umalo nisam zaplakao pred ovom lepotom, pred uzvišenošću i značajem Pećke patrijaršije. Značajem za Srpsku pravoslavnu crkvu i njen narod. Pred našim duhovnicima i svetiteljima koji su ovde ostavili dubok trag, pa i same sebe, da nas prizivaju i sabiraju. Drugi razlog zbog koga sam jedva zadržao suze je, taj, što sam od Mitrovice do Patrijaršije ponovo video kakva je sudbina našeg stradalnog naroda. Njihove porušene kuće, zidine koje zjape, puste njive i vinograde.

– Boravio sam dugo u Metohiji. Zato, pored radosti što je Patrijaršija ponovo zablistala, ipak, osećam tugu. Pre bih rekao, žalost zbog takvog stanja na vekovnim srpskim ognjištima.

Poručio je na kraju:

– Moja je želja da se, ovde, na izvoru naše vere, narod sabira. Da ne zaboravi svoje korene i da se vrati na svoja ognjišta. Da nađu način da, što je srpsko i ostane srpsko. Takođe, da pokušaju da sa svojim komšijama Albancima, a ima među njima veoma čestitih ljudi, grade i izgrade mir i u njemu zajednički život. Teško je, veoma teško vreme. Ali, šta god da se dogodi, samo pravičnim rešenjem za srpski narod na ovim prostorima, teškoće mogu da se prevaziđu. Svako drugo rešenje biće jabuka razdora.