Срђан Шкоро: Кисић или Мишић? Хоћемо ли и даље да пишемо Бог малим, а УДБА великим словом?

Земља у којој о њеној безбедности брину Бата звани Сантос, Телетабис звани Вулин и Стефановић звани Слина, није држава већ лакрдија. Грађани који живе у тој лакрдији од земље с правом страхују за своје животе, јер поменути ликови не само што не уливају поверење, већ представљају срамоту и понижење за сваког иоле нормалног и пристојног човека.

Они својом појавом понижавају не само живе, већ и све мртве који су своје животе дубоко уградили у Србију, где овакви типови никада ништа нису представљали. Нити би требало. На стогодишњицу смрти једног од највећих људи које је Србија изнедрила, војводи Живојину Мишићу, почаст му одаје Слина и Дарија Кисић, која је вешто уклапајући боје хигијенских рукавица са маском и блузом завредила да постане министар. Еј, министар, после онолике бруке у Кризном штабу. Комплетном понижењу недостајала је само појава Телетабис Вулина са неком својом кројачком креацијом коју обично облачи у оваквим приликама.

Да ја цењени војвода којим случајем знао да ће му овакви одавати почаст пресудио би себи много пре Колубаре. Немци кад су окупирали Србију, прво шта су урадили да би је додатно понизили, запалили су Мишићеву кућу у Струганику, једног сина Александра стрељали, другог Радована отерали у логор где је и умро, а за трећег Војислава су се побринули комунисти који су га и поред учешћа у рату на страни партизана, сместили на Голи оток на преваспитавање. То је била освета за пораз у Првом светском рату, где је на страни Немаца и Аустроугарске свој допринос као војник дао и касније највољенији син наших народа и народности. Свима је циљ био исти – уништити симбол победе и слободе и што више убити у појам српски народ.

На стрељању, немачки официр је понудио живот војводином сину, мајору Александру Мишићу, рекавши да је управо сазнао како он има пола немачке крви, јер му је мајка Лујза била Немица. На то је Мишић одговорио – Јесте, али та половина крви је истекла на Колубари! Тиме је себе поново осудио на смрт, траживши претходно дозволу да са цокуле скине пертлу како би гађао стрељачки строј док пуцају у њега. Било га је срамота да страда без отпора.

Такви су некад били Срби. Сад без икаквог отпора дозвољавају да их група никоговића окупљена око напредњачке странке терорише и понижава немилице. Хитлер кад је поразио Француску, да би их додатно понизио, натерео их је да потпишу капитулацију у истом оном вагону где је то учинила Немачка кад је изгубила Први светски рат. НАТО кад је у неравноправној борби поразио Србију, натерао је да потпише капитулацију у Куманову. Зашто баш тамо кад су могли то да учине било где. Па зато што су управо Кумановском операцијом у Првом балканском рату, Косово и Метохија поново враћени у састав Србије. Да више никада Срби не изговоре – За Косово Куманово! И тако нам јасно ставе до знања да оно што је стечено некад у Куманову, тамо је, капитулацијом и изгубљено.

И иза тога су стали не само српски традиционални непријатељи већ и још традиционалнији савезници. Они који су славили некад Србе и српске победе и врлине, сад се са нама јавно спрдају, подржавајући једног обичног лакрдијаша, омогућивши му, да доврши све оно што они нису успели разним санкцијама и НАТО бомбама. Како смо то дозволили? Па тако што смо истинске хероје удбашким методама упорно гурали у заборав стидећи се своје славне прошлости. Истовремено смо славили и уздизали разне преваранте и никоговиће. Бог се писао малим словом, а УДБА и НКВД великим. Са прве странице буквара смо отерали Вука Караџића и ставили Јосипа Броза. И онда се чудимо откуд разне Слине и Телетабиси могу да командују српском војском или полицијом. Али, једно је кад те пораженог понижавају странци, а нешто сасвим друго кад то чини домаћи шљамерај.

Фелдмаршал Фон Макензен пошто је поразио српску војску и натерао је на повлачење преко албанских гудура подигао је споменик храбрим српским браниоцима Београда. Мајора Гавриловића, чији је говор браниоцима Београда ушао у легенду, претукли су надобудни скојевци после ослобођења престонице, када је прекаљени ратник изашао да их поздрави. Немачко заробљеништво славни мајор успео је некако да преживи, батине и срамоту није. Од последица је убрзо преминуо. Као што Србија сваки дан умире од срамоте којом је излажу представници власти. Некакав Мика Алексић је само слика и прилика кога је и шта је, заправо Србија, скројена по удбашком рецепту, уздизала. И нажалост он није једини. Испливаће још гомила таквих и сличних, кад неко једном буде решио да стави тачку на Службу и даље пропадање и понижавање овог народа.

Кисићи или Мишићи, избор је једноставан. За то бар није потребна никаква платформа, ни посебна преговарачка позиција.