Нема ништа јаче од мајчинске молитве

Иверска икона Богородице“ је једна од најстаријих и најпоштованијих. Чуда која се догађају пред овом иконом позната су од давнина и приче о њима преносе с генерације на генерацију. Ово је сведочанство о једном од њих.

Кроз свој рад упознајем много људи. Понекад заборавим њихова имена, али ме њихове судбине не остављају равнодушним.

Једног дана жена је стајала испред мене у нашој капели. На први поглед била је обична и потпуно неупадљива. Очи су јој биле пуне суза.

„Шта је било?“ Питао сам је.
„Помозите ми! Моја ћерка је покушала да изврши самоубиство.”
„Зашто?!“
„Управо је родила бебу, али изгледа да њен дечко није задовољан тиме и раскинули су. Хтела је да се убије, прогутала је таблете и, већ на самрти, одвезена је у болницу. Сада јој сви унутрашњи органи одумиру. Помозите ми!“

Окренух се и, показујући велику Иверску икону Богородице, копију оне која се чува на Атосу, умало не викнух:

„Падни пред Њом! Вришти, плачи и моли свим срцем, свом душом, и сваком ћелијом свог бића да не пусти твоје дете на онај свет! Чак ни сама смрт за њу сада није толико страшна као одговор на такав одлазак из живота! Ти си њена мајка, и запамти и у овом тренутку и до краја живота: Нема ништа јаче од мајчинске молитве!“

Она је пала ничице пред Иверском иконом, док сам ја (у том тренутку ништа не схватајући осим страшне чињенице: шта ће бити са њеном ћерком и сиротом бебом) почео да преклињем Пречисту Дјеву за помоћ. После неког времена жена је устала са колена и, климајући главом, изашла напоље.

Она је отишла, а ја сам се утешио присећајући се других таквих случајева – Господ би сигурно услишио молитве своје Мајке, а Богородица никога не оставља у невољи.

Не сећам се тачно колико је времена прошло, можда недељу или две. Једног дана се преда мном поново појавила иста жена (чије име нисам знао), а поред ње била је млада дама. Признајем да нисам одмах схватио ко је она. А када сам чуо да је ово њена ћерка, нисам могао да верујем њеним речима и нехотице сам узвикнуо изненађено:

„Девојко, шта си урадила! Зашто се твој мајчински инстинкт није активирао и деловао?”

У том тренутку сам заборавио да сам и сам у младости прошао кроз исти бол због издаје и покушао самоубиство, упркос томе што сам имао малог сина.

Она се збуњено осмехнула и питала шта треба да уради да поправи ситуацију и врати се кући својој беби. Тада је већ била на хемодијализи. А ово је прилично страшна ствар – када вам бубрези отказују и зависите од машине до краја живота. Нарочито ако живите у удаљеном селу далеко од медицинских центара.

Одговорио сам: „Покајте се, покајте се и опет покајте се. Молите се усрдно, молите се за оздрављење своје душе и тела ради бебе, свог материнства и сопственог живота. Причестите се да би сте примили помоћ Божију и сачувајте до краја живота у сећању Онога Који вас је спасао и помиловао. И никада, ни под којим околностима, не заборавите ово – и никада Га не издајте.”

Сваки дан је долазила у капелу, клањајући се свим иконама, плачући и молећи се за опроштај. Без сумње, млада жена је схватила шта је урадила, а сузе су јој непрестано текле низ лице. Након прве исповести и причешћа, уклоњен јој је катетер за хемодијализу (то је по правилу нереално после потпуног отказивања бубрега). Када је признала грехе и по други пут се причестила, исте вечери температура јој се вратила на нормалу и пуштена је кући.

Срећна млада жена вратила се најдражој особи у њеном животу – својој беби, која није ни слутила каква је несрећа умало убила његову мајку и замало је бацила у најстрашнија места пакла.

Кад год преда мном стоји неутешна мајка, пре свега се сетим ове приче. Није важно ко је на интензивној нези – њен син или ћерка, новорођена беба или одрасла особа. Верујте ми, то не мења чињеницу да нема ништа јаче од мајчинске молитве!

Ирина Дмитриева
Монастери.ру