Чудо на паркингу

Ову невероватну причу о чуду Пресвете Богородице испричао је протојереј Сергиј Лукјанов из САД. То се догодило за време поклоничког путовања са чудотворном Курском иконом Мајке Божије, која се редовно се доноси верницима у најудаљеније крајеве планете.

Путовали смо према цркви Светог Николе у Северној Каролини. То је руска црква, где су већина парохијана Американци, и тамо се служи у потпуности на енглеском језику.

Са мном су у колима били возач и наш помоћник. И наравно, са собом смо имали Курску икону. Док смо били на ауто-путу, десило се да ме је одједном ухватио грч и ужасан бол у нози. Рекао сам својим сапутницима: „Момци, морамо да станемо“. Они одговарају: „Оче, мало је остало, можеш ли да се стрпиш док не стигнемо?“ Али ја сам инсистирао: „Не могу да поднесем овај бол. Погледајте тамо: пише Рест Ареа? Идемо тамо“.

Нису били задовољни због овога, али сам их ипак убедио. Коначно смо стали на паркинг, изашао сам из аута да мало прошетам и протегнем ногу.

Изненада из аутомобила паркираног у близини излази мушкарац у педесетим годинама. Прилази ми и пита на енглеском: „Јеси ли ти свештеник? Имам проблем, у невољи сам.“

Одговарам му: „Данас ти је најсрећнији дан у животу.
Зурио је у мене: „Како то?“
Ја му кажем: „Богородица је у нашим колима“.
Није веровао својим ушима и поново је упитао: „Ко?!“
Понављао сам: „Богородица“.

Упитао ме је како је то могуће. Објаснио сам му да је то чудотворна икона, испричао му мало о њој и предложио: „Нећу вадити икону из кутије овде на путу. Сада се возимо још неколико миља и заустављамо се код цркве. Ако желите, пратите нас“.

Мало размисливши одговорио ми је: „Не знам, немам довољно горива“. Дао сам му 20 долара да допуни резервоар и замолио га да пође. Онда је ушао у ауто и кренули смо. Да будем искрен, мислио сам да га више никада нећу видети.

Стижемо у храм, доносим икону – тамо чекају свештеници, има 500 људи, и сви гласно певају на енглеском: „Богородице Дјево, радуј се…!“ Само сузе радоснице. Служили смо молебан, акатист, певали су сви у цркви. Након тога су сви прилазили икони Мајке Божије, а ја сам људима делио иконе од папира.

И видех, у близини стоји овај човек кога сам срео на паркингу, који је у међувремену дошао у православну цркву. Одједном ми прилази.

Кажем му: „Драго ми је што те видим! Како се зовеш?“
Он одговара: „Јосиф“.
Ја кажем: „Јосифе! Имаш име као праведни Јосиф, муж Марије, Исусове мајке! Како је прикладно за сусрет са Богородицом. Реци ми шта ти се догодило?

Народ се већ разилазио, стали смо испред иконе и он ми каже: „Оче, кућа ми је изгорела, жена је погинула и децу сам сахранио. Немам више никог. И дошао сам на овај паркинг са пиштољем да се убијем. И одједном се ти појавиш ту…”

Можете ли замислити? Само ме језа у телу, кажем: „Јосифе, видиш, Богородица те спасила“.

Научио сам га како да се прекрсти, правилно споји прсте и прекрсти се. И одједном, овај човек који је цео живот протестант, целива икону Богородице и плаче као дете! И сам плачем и говорим: „Чудесна су дела Твоја, Господе! Спасио си душу овог човека. Грч ноге си ми, без сумње, Ти проузроковао да бих зауставио ауто на том паркингу и упознао овог човека.

Зар ово није чудо?

На жалост, не знам шта се даље десило са овим човеком, јер туда више нисам пролазио, а и сам живим веома далеко. Али надам се да се и даље сећа овог догађаја и да још има вере коју је тада стекао.

Причу записао Дмитриј Злодорев
Извор: Храм Святых Новомучеников и Исповедников Российских в Бруклине
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Никола Животин