Прогон Хришћана: Лов на Крст

Широм света све више прогоне Хришћане. Ко о томе прича, бива одмах проглашен за десног екстремисту или исламофоба. Но права политичка опасност лежи у прећуткивању.

О прогону хришћана се мора причати. Хитно. А зашто ? Зато што се догађа, дан за даном, у пуно региона глобуса. И зато што расте. У 144 земље света Хришћани су због своје вере изложени патњама. Дискриминишу их, протерују. А у многобројним земљама и убијају. И сада, на западни Дан Свете Тројице, само два примера: у Мозамбику, у једном манастиру, су у нападу терориста убијани на десетине хришћана, исто тако у нападима на хришћанска села у Нигерији.

Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста.

Мађарски премијер Виктор Орбан је 2016. основао Државни Секретаријат за подршку прогоњеним Хришћанима, који је до сада више десетина милиона еура исплатио угроженим хришћанским црквама на Блиском Истоку. Орбан се радо инсценира као бранитељ хришћанства – истовремено је у сопственој држави изградио ауторитарни систем. Немачка највећа опозициона партија Алтернатива за Немачку (АфД) је пре две године Бундестагу поднела апел на усвајање. Под називом: “Зауставити и казнити прогон Хришћана” – у ком је захтевала скраћивање развојне помоћи за земље у којима прогоне Хришћане. Овај апел је немачки Бундестаг скоро једногласно одбио.

Тема је, значи, отровна. Многима се чини боље да јој се уопште не приближавају, из страха да ће и сами бити стигматизирани.

Но, то не помаже. Јер бројеви говоре јасним језиком. Не протекне скоро ни један Ускрс а да током њега негде на свету Хришћани не буду жртве напада: последњи пут у Шри Ланки 2019. Двојица терориста-самоубица су се дигла у зрак и убила 253 човека: највећи део њих за време литургије у једној цркви. На Блиском Истоку су још до пре 100 година око 20% становништва били Хришћани. Данас једва да прелазе 4%. “Нестајање” Хришћана се драматично убрзало у деведесетим годинама XX века. 1990 године је у Ираку живело још 1,4 милиона Хришћана: данас их нема више од 150.000. У Палестини су палестински Хришћани сада сведени на 2% становништва: до пре неку годину их је било више од 11%. После 2011 и устаничког “Арапског Пролећа” против дугогодишњих арапских диктатора је притисак на хришћанске заједнице у скоро свим арапским државама појачан, посебно у Египту, Сирији, Ираку и Либији.

Не, није тачно да је само радикални исламизам крив за ову потресну ситуацију, како популисти радо желе да верују. Прогонитељи Хришћана имају пуно лица. Комунистички режим Северне Кореје хапси и мучи Хришћане: довољно је за дугогодишњи затвор да само поседујете Библију. У Кини је комунистичка влада, како јавља британски “Гардиjан”, срушила на стотине цркава. У појединим деловима Индије Хришћани морају да рачунају да ће их прогонити а у супер-католичком Мексику су Хришћани сталне мете картела дроге, јер су свештеници Христови често једини, који се тамо боре против кокаинске мафије.

“80% свеукупног религиозно мотивисаног насиља на свету је усмерено против Хришћана”, написао је Philip Mounstephen , бискуп енглеског Труроа, у 2019 објављеном истраживању о прогону Хришћана. А истраживање је обавила једна институција, коју ама нико не може да осумњичи да гаји религиозни, а посебно не хришћански радикализам: Британско Министарство Спољних Послова.

Немачка Савезна Влада на свој начин је реаговала на све јачи прогон Хришћана: 2018 је основала Повереништво за религиозне слободе у свету. Које од тада чули нисмо. Понекад се ето гласну и политичари, који и нису десница: после масакра над Хришћанима у Сри Ланки је Волкер Каудер, тадашњи председник клуба посланика ЦДУ у Бундестагу, упозорио да постоји “све јачи прогон Хришћана у целокупном простору Азије”, а посланик Зелених у ЕУ-Парламенту Свен Гиеголд је констатовао да је слобода исповедања вере за Хришћане у пуно делова света угрожена.

Бискуп Mounstephen је у свом извештају подцртао да њему није био интерес да уздигне на пиједестал мучеништва Хришћанске жртве а да друге прогоњене заборави, него да пре свега покаже кршење фундаменталног људског права: права да верујете или не верујете у Бога. А све бројке показују да је то право највише ускраћено Хришћанима.

Кукавичлук Запада
Орбан и АфД су -ако ко хоће то тако да види- само два актуелна разлога зашто ова тема, и поред све драматике, није стварно присутна у свести грађана Европе. Постоје и други, пуно дубљи разлози. Насилна колонијализација великих делова света је обављена под знаком Крста. Чега се многи и даље живо сећају, па Хришћане доживљавају и даље као освајаче и потлачиваче. Ко онда помене прогон Хришћана, томе брзо опале шамар да су они спалили Ђордана Бруна, имали срамотну Инквизицију, индигене народе Латинске Америке покрстили мачем и огњем те да су свеукупно веру у “правог” Бога повезивали са “правом” на људскост.

Хришћанска црква је током векова била просто прототипни потлачивач. Регистар њених греха је подуг. И врло га се брзо цитира – само да би се пренебегло увидети да су данас и у овом моменту Хришћани свуда пре свега једно: жртве. А постколонијални и постимперијални осећај гриже савести пуно Европљана, особито оне са левице, чини тотално слепим за ову чињеницу.

Та новоевропска култура стида често иде руку под руку са игнорисањем ситуације хришћанства у садашњости. Па смо формулисали тест-питања: коју боју коже има типични Хришћанин ? Већина Немаца на ово одговара: белу; на питање којем социјалном сталежу припада већина Хришћана, Немци одговарају: принципијелно добростојећима.

Оба одговара су погрешна: од 2,3 милијарде Хришћана на свету већина је тамнопута и сиромашна. Хришћанство је данас пре свега феномен глобалног Југа, али већина Немаца и Европљана га и даље сматрају за европску, западну религију. Истовремено, кад Хришћане у другим земљама прогоне, то се не доживљава као удар на сопствене, европске културалне корене.

Rupert Short аутор књиге “Christianophobia“ наводи и друге разлоге за ову игноранцију: “Разлог зашто западна јавност не жели ништа да чује о прогону Хришћана је врло прост: млади хришћани у Европи и УСА нису “радикализирани” а прогоњени Хришћани не одговарају на прогоне терористичким насиљем.”

Судбина пакистанске Хришћанке Асиа Биби је карактеристичан за кукавичлук Запада: једна сиромашна жена, која се на сеоском бунару посвађала са муслиманкама а потом од њих била оптужена за бласфемију.

Што је у Пакистану капитални злочин, за који пада глава: Асиа Биби је 2010 осуђена на смрт. Каменовањем. 8 година је седела у казамату: у самици. Кад јој је 2018 Врховни Суд Пакистана укинуо смртну казну је исламистичка светина изашла на улице главног града и захтевала да она буде убијена. Влада је попустила али Биби је већ била успела да отпутује у једну западну државу. Сем редовних исламофоба, судбина ове жене на Западу дуго није интересовала скоро па никога. Чинило се да многи мисле да ће изазвати верски рат само ако буду и причали о њој и сличним случајевима.

Истина је сушта супротност: ко о прогону Хришћана ћути, ко га одговорно не тематизира, тај зазива политичку опасност. Јер: прогон Хришћана није само питање људских права, оно на драматични начин мења суседство Европе.

Кад ми, Европљани, говоримо о “муслиманском свету”, мислимо у првој линији на Блиски Исток. Тамо се налази колевка хришћанства. Оно је вековима било интегрални део Блиског Истока – и то је још увек. Али ако застрашивање и прогони буду даље овако ишли, брзо ће бити реализован циљ терориста “Исламске Државе”: хришћанство ће нестати са Блиског Истока – а сећање на историју Хришћана у региону ће у неком моменту ишчилети.

Свет ће онда изгледати онако, како то екстремисти желе: свет религиозних сфера, које наводно не могу да битишу у суживоту.

Аутор: Ulrich Ladurner, шеф-коресподент Die Zeit за ЕУ, Брисел

Превод: Мирко Вулетић

Извор: www.zeit.de