Отпуштени никшићки професори: Више нисмо сами; „Биће наша, ако Бог да, рука“ – не дамо светиње

Лијепо је данас бити дио „лудачког покрета“. Молитвом и пјесмом, из дана у дан, урезивати границу између нас и њих – „лутака од крви без трунке идеје, убица на цести…“. Народ, читав православни свијет, али и западни ментори, са гађењем су окренули главе од „пљачкаша олтара“. Почесмо да вјерујемо да „свиће…“.

Никшићки – а затим и читава армија црногорских љекара, универзитетски професори, просвјетни радници, капетани дуге пловидбе, студенти, спортисти, интелектуалци… потписима и непристајањем на режимско безумље показали су да је, ипак, могуће супротставити се онима који, осим новца, немају ништа друго. Полицајци који су „бацили“ униформу постали су, са правом, „хероји наших дана“. И, свима њима црногорска јавност „саплела“ је „достојне вијенце“.

Ипак, баш сада, када уједињени бранимо правду, здрав разум, лични и професионални интегритет и светиње, ваља подсјетити на оне који их бране најмање 16 година. Оне, који су чувајући српски језик – чували себе, нас, СВЕ на чему стојимо, и због чега постојимо. Ријеч је о 27 професора средњих школа који су, знајући да „српски језик нема никог осим нас“, одлучили да га чувају „сваког дана помало“. По сваку цијену!

26 професора из Никшића и 1 из Херцег Новог бацили су своје „униформе“ у режимску „ненаједену чељуст“ и повели борбу за светиње – сами. Њихове колеге, али и сви други који су им у почетку дали здушну подршку, побјегли су у „мишје рупе“, „умотали“ се у конформизам, остављајући их да се сналазе како знају и умију, без наде у адекватно запослење, најчешће окружени људима неспособним да схвате величину њихове жртве.

Режим је, подијеливши им отказе, лупио „шамар“ истинској Црној Гори, од кога нам већ 16 година „звони“ у ушима. А професори су, усамљени и сигурни у исправност властите одлуке, слушали црквена звона, знајући да ће режим покушати и њих да утиша. Упркос отказима – нису престали да раде свој посао. Властитим примјером наставили су свима нама да држе часове етике и патриотизма, ненаметљиво, систематично и – успјешно. Чини се да се никад нису боље и разговијетније чули – него данас.

Стога смо замолили двојицу отпуштених никшићких професора-претеча „лудачког покрета“, проф. Радована Чолаковића и проф. Радинка Крулановића, да за ИН4С прокоментаришу актуелна дешавања у свјетлу њихове борбе, „буктиње“ која и данас „збори кроз тмине“.

Чолаковић: Запали се Луча Његошева и обасја уснулу Црну Гору

Давне 2004. године, октобра мјесеца, на скупу за одбрану српског језика у Никшићу питао сам:

„Спаваш ли Црна Горо? Зар не чујеш глас професора, ученика, родитеља? Зар не знаш да нам узимају језик, вјеру, име, памћење, да нам прекрајају азбуку, запрећу огњиште, чупају корјене, преврћу колијевку?“.

Тајац и мук дуг и неподношљив. Бол у срцу, патња у души. Сам, али се не дам.

И коначно, послије дугог времена и чекања, Небеско просветљење и озарење. Народни сабори и зборови вратише вјеру у наше постојање и трајање. Мудро вођење народних литија уз присуство Високопреосвећеног Митрополита и Преосвећених Владика, запали се Луча Његошева и обасја заспалу Црну Гору. Написмо се Савине воде, сјетисмо се мудрих ријечи Св. Петра Цетињског и Св. Василија Острошког. Поведе се народно коло и пјесма „НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!“.

А ја, и онда и сада, руковођен древном изреком: „Ако нисам за себе, ко ће за мене бити? Ако сам само за себе – шта сам ја? Ако не сада – када?“, стојим чврсто и постојано за одбрану светиња и свих традиционалних вриједности.

Подршка и свим јавним посленицима, културним радницима, докторима, и мојим колегама професорима, који се коначно огласише и осудише срамни наум црногорских властодржаца.

Биће наша рука ако Бог да!

Крулановић: Супротставили смо се стварању „новог човјека“ – који је нико и ништа

По народном предању пијетао који први закукуриче завршава у лонцу. Народно предање су најбоље осјетили 27 професора 2004. г. Наиме, они су тада устали у одбрану части и образа, иако је као мотив преовладавао насилни чин, применовања наставног предмета српски језик и књижевност у нешто, што не личи ни на шта. Рећи да смо бранили струку (она је јасна као дан), Устав, који је јемчио српски језик као службени језик у Црној Гори било би сужавање проблема.

Додуше, ударили су они на струку и Устав, али се нешто друго иза брда ваљало. А то је промјена идентитета, стварање новог човјека. Нови човјек је требало да буде слика и прилика онога ко је и зачетник свих јада у Црној Гори. Тај човјек није требало да буде Црногорац. Нови човјек је требало да буде нико и ништа. На нико и ништа би се калемило ново биће, биће дезорјентисано у времену и простору. Такво биће је требало бити ђавољи експеримент, биће које не би личило на себе, већ искључиво на онога ко је све ово започео. Тај који је све започео је умислио да је он почетак, да је он месија и да се вријеме мора рачунати по њему.

Иако свој сан још живи, његов је крај близу и оно по чему се он може памтити јесте да је успио да слуди, покраде, завади народ. Од силних Црногораца „без мане и страха“, направио је „ругло цивилизације“, ругло какво је сам. Има он сљедбеника који би се по њему казују, а ти који се по њему казују, нијесу ништа друго, него ругло као што је и он сам.

И управо устанак професора је имао као кључни мотив – побуну против таквог човјека и таквог ништавила, иако се наметнула као теза да смо устали због преименовања језика. Међутим, није то био једини разлог. Кључни разлог је био у томе што смо видјели да је језик само први, велики степеник који треба згазити да би он наставио да даље ништи све што је свето у Црној Гори. Били смо прогањани, проглашавани државним непријатељима, а ми смо само били и бићемо његови заклети противници, и док год неко од нас буде жив, ми му нећемо дати да се шепури. А није нас побиједио, он је само ниже пао, а ми се уздигли виши него што јесмо. И данас свједочимо да смо живи, иако нам је одузео не 16. г, већ 30. г. и не само нама, него свима нама. То застиђе, историјско застиђе Црне Горе.

У свијетлу те професорске свјетлости, устала је коначно и остала интелектуална, здрава Црна Гора. Устала је јер је прогледала. Устала је видећи јасно да он нема намјеру да уништи струку, он хоће да уништи живот, заједно са својом легионим, ђавољом војском која је наметнула силу као средство наплате, наплате његове крваве намјере да обезличи и ово што је остало од Црне Горе.

Ма не рече Туре: ако Бог да,
Нити рече, нити му помага

Зато је сад грчевито стиснуо песницу па њом удара гдје стигне. А извражио па се показује онаквим какав јесте, од зла ишчаприо и ко буљина звијери. На сваки шум, његово злехудо срце вапи да удари јаче. Да нас затре, али ми се рађамо, а он скапава. Удараће он још, нек удара, ко се још боји олињалог вука.

Народ је прогледао, литије су нас освијестиле, омладина се вратила, њему остаје прича о вјечној, тачније поклич који није поклич да је Црна Гора вјечна. Он хоће да је он вјечан, али се прешао, он ће остати само као вјечна срамота.

У заједничкој борби, литијски, молитвено треба још више призивати Свети дух, да нас окријепи, ојача, учврсти, да нам врати радост, да ми дјеца Божија заблагодаримо Господу што смо на ПУТУ, ИСТИНЕ И ЖИВОТА. Наша плата је љубав, наша је љубав свјетлост и радост. Наш пут је небо.

Радујмо се сестре и браћо драга и као у оној причи о плати у винограду Божијем, не гледајмо ко је први, а ко последњи, него гледајмо да смо достојни да се назовемо Божјом дјецом, јер као што каже наш владика, пјесник:

„У Бога је вијек што и тренућ
У Бога је тренућ што и вијек.
Друкчије се рачуна на небо
но на земљу што ми рачунамо“.

ИЗВОР: ИН4С