„ПОДРЖАЛИ СМО ПОГРЕШНУ СТРАНУ!“: Амерички хуманитарац сведочи о злочинима Албанаца на КиМ
Ово прича амерички писац, песник, историчар и социјални антрополог Пол Полански, који је на Косову живео и радио од 1999. па до 2005. преко хуманитарне организације из Прага радећи истраживање о Ромима. Био је сведок патње српског народа и мањина, а сведочења о томе преточио је у књиге.
– Нисам политички оријентисан, али сам сведок тих догађаја. Писао сам о одбијању КФОР-а да заштити мањине. Касније сам био сведок погрома у пролеће 2004. када су све енклаве биле нападнуте од стране Албанаца. Био сам присутан када су Албанци довезли цистерну са горивом, полили болницу у Косову Пољу и запалили је да изгори до темеља. Доктори и медицинско особље које је било унутра, бежали су напоље кроз споредне излазе док сам ја стајао са полицијским снагама УН-а које су одбијале да интервенишу – и даље са неверицом говори овај амерички писац.
Једном приликом посетио је, како каже, јужни део Косовске Митровице, када је већи део Рома који је био смештен у кампу у којем је боравио и он сам, протеран из тог града на Ибру.
– Из организације за коју сам радио тражили су да одем тамо и проверим да ли су њихове куће читаве и да ли су њихови рођаци још увек тамо. Отишао сам са својим преводиоцем, али су нас зауставиле француске трупе. Видео сам да Албанци односе ствари из ромских домова и спаљују куће. Рекао сам француским војницима да их зауставе, на шта ми је њихов командир одговорио: „Наш задатак је да само заштитимо Албанце. Ако желите да их пријавите, зовите полицију!“ Полиције није било јер је српска полиција отишла и остао је само КФОР. Стајати немоћно пред таквим призором је језиво – присећа се Полански.
Пореклом из Ајове, већи део живота је провео у Европи, проучавајући кретање и миграције ромског становништва. Пред сам крај бомбардовања Југославије дошао је на Косово, где је, на захтев УН-а, требало да волонтира у ромском избегличком кампу.
– Тамо сам провео три месеца као једини припадник неромске популације. Помагао сам им, штитећи их од Албанаца који су увек претили да ће напасти камп. Када су сазнали да амерички држављанин живи са њима, одустали су. Обилазио сам и остала места на Косову, селио се од једног до другог – објашњава Пол.
Живот је наставио у Нишу, јер га је 2004. позвала јеврејска организација ЈWЦ из Париза. Они су чули за јеврејско гробље у Нишу, једно од најстаријих на Балкану, са натписима на споменицима које нико није умео да протумачи, а које је требало очистити.
– Након чишћења гробља, накратко сам се вратио на Косово јер сам открио да су кампови које је поставио УНХЦР за ромску популацију били на земљишту где је одлаган нуклеарни отпад. Светска здравствена организација је урадила анализу крви египћанске деце из тих кампова и открила до тада, у медицинској литератури, незабележену, рекордно високу концентрацију олова у крви. Рекли су да ће свако дете које се буде родило у том кампу имати трајно оштећење мозга. Наредне две године провео сам убеђујући УН да пресели људе из тих кампова на нека безбеднија места. Објавио сам чланке у „Њујорк хералд трибјуну“, као и књигу у којој сам напао челнике УН-а и добротворних организација које су дозволиле да се ово догоди. Више од 100 Рома је преминуло током те две године док сам ја покушавао да преместим људе одатле – открива Пол.
После мисије на КиМ вратио се у Ниш, где је 2006. купио кућу. Каже да је у Кнез Селу, надомак Ниша, пронашао свој мир, а и ваздух му изузетно одговара за његове бронхијалне проблем са којима се борио читавог живота. Иако на српском зна само по коју реч, дружи се са комшијама, које су му помагале и током ванредног стања због пандемије.
У Америку иде једном годишње, за Божић, који проводи са синовима и унуцима.
Извор: Вечерње Новости