Жали ли Вучић за Милом?

Ако је гледао, а сумњам да није, Мила Ђукановића док у изборној ноћи покушава да нађе адекватну реч за одступницу пред извесним губитком власти, Александра Вучића мора да је нешто жацнуло у дну стомака, а у главу се уселио црв зебње који више неће напуштати место становања. Иако се ситуација у Србији и Црној Гори доста разликује, у оба случаја постоји заједнички именитељ а то је апсолутна власт: тамо једног човека коме је рок истекао, овде човека који ће, такође, морати једном да власт изгуби. Све је само питање тајминга.
У Црној Гори трајало је предуге три деценије, али као што смо видели, и оне имају свој крај, док је у Србији Вучић на прагу да потроши своје прво властодржачко десетљеће и све што ради има само један циљ: да га, по сваку цену, продужи, ако је могуће унедоглед. Његове димне бомбе у виду спорадичних изјава о повлачењу са чела странке, одласку са власти кад он буде хтео, размишљање да ли да се уопште поново кандидује, имају уверљивост студента који девојци доноси цвеће и рецитује Лорку а, заправо, гледа само како да је одвуче у кревет. Нема тог „инсулина“ који би регулисао слаткоћу власти коју је осетио Вучић и нема те рационалности код људи његовог кова која ће повући ручну и рећи доста је било. Они су, природно нашпановани, да иду до краја и да власт акулумирају а не деле, све док та моћ не постане претежак терет и за њих саме и за народ којим владају. Онда дође она прексиноћна Милова поноћ као тренутак истине и (болног) освешћења, али тада се више ништа не да и не може поправити. Да је жив, имао би на ту тему што шта да им каже Слободан Милошевић који је пре двадесет година спознао ту врсту отрежњења и кисело натукнуо како ће сад имати времена да се посвети унуку.

Ђукановић их је доживео на месту председника државе коме мандат истиче за две године, али он није глуп да не схвата како га је те ноћи зли чаробњак, ког је сам одгајио у недрима свеопштег народног незадовољства, додиром штапа претворио у црногорску верзију Томислава Николића. На њему је ( уколико му је и то преостало) да одлучи да ли ће да вегетира у тој, за њега, неприродној позицији или ће да поднесе оставку и распита се код сина има ли намеру да се скоро жени и добија дете. Међутим, уколико су тачне све оне приче о силном криминалу и корупцији, онда има друге, далеко веће бриге, а око будућег унучета мораће да се ослања на скајп.

Пирамида балканских, али и европских аутократа почела је да се круни. Из њеног темеља ишчупан је најдуговечнији и најжилавији и на грађанима Црне Горе је да ту зјапећу рупу затрпају и забетонирају попут распалог нуклеарног реактора или неког другог токсичног отпада, нипошто да на њено место инсталирају неког новог, макар тај имао чојство Марка Миљанова и Његошеву памет. То би била најстрашнија грешка и понављање разреда, јер се сваки пут показало да власт, нарочито дуга и апсолутна, очас посла памет гурне у други план, а чојство релативизује.

Александар Вучић , пак, почетак краја Ђукановићевог режима дочекује у пуној снази власти, сигуран у немоћ разваљене опозиције и са Скупштином коју је претворио у сигурну кућу своје партијске гласачке машине. Наизглед, на његовом владарском небу нема облачка ни у траговима, али у том ваздуху лебди мирис незгодног пелцера са југа, а богами и оног са истока где му се имењак Лукашенко са кимџонуновским изборним резултатом презнојава на трону, и то почиње да голица ноздрве и изазива алергију. Мораће он и Орбан бачи хитно на неке међусобне консултације, да виде шта им је чинити.

Иако је декларативно био на страни опозиције у Црној Гори, примао и привијао на груди лидере тамошњих, просрпски настројених, опозиционих партија, његов прави и истински партнер био је Мило Ђукановић у чије дипле су дувале тамошње франшизе Вучићевих пропагандних медијских хаубица. Они су били идеалан тандем западнобалканског цезаризма и испомоћ један другом, а сада када је један крај те клацкалице остао без јахача, логично је очекивати да онај други крене наниже и само је питање времена када ће да додирне земљу. Свестан је Вучић неумољивости гравитацијеи зато му сигурно није било добро кад је видео Ђукановића зафарбаног у ћошак, што не значи да ће из тога извући неке поуке. Његова нога је залепљена на папучицу гаса и када се сети да смањи брзину, испред више неће бити пута. Има тих сцена у цртаћима, само их на време треба гледати и разумети.

Извор: nova.rs