ОТИШАО НА ПЛАНИНУ ДА ЧУВА ОВЦЕ: Боље да сам у дединој колиби него да молим за плату

Сместио се у колибу коју је још 1935. саградио његов прадеда на Соколским планинама, на нешто мање од 1.000 метара надморске висине.

Последње четири године Радован Поповић из села Врбић непрекидно живи у планини. И то можда и не би било чудно да је реч о некој старини, навиклој на сурове услове живота испод ведрог неба. Али у питању је човек у пуној снази, стар 36 година, електромеханичар по занимању.

Сместио се у колибу коју је још 1935. саградио његов прадеда на Соколским планинама, код Вујичић воде, на нешто мање од хиљаду метара надморске висине. Средио је оронулу грађевину са две просторије и сад ту живи, има стадо од 60 оваца и десет хектара земље, о којима сам брине.

Радио је својевремено у неколико предузећа, али чекање на нередовну плату и све остало што прати тај живот нису му одговарали и одлучио се на несвакидашњи корак.

– Радио сам ја у неким фирмама, у Војводини, од јутра до мрака. Спавао сам у хладним собама и чекао када ће се газде смиловати да ми исплате зарађени новац. Док су моји другари кренули низводно, из села ка граду, тражећи лепши и лакши живот, ја сам одлучио да кренем тежим путем. Узводно, узбрдо ка Вујичић водама и колиби свог прадеде. Нисам се покајао јер сад живим од свог рада и у својој слободи – прича Радован.

Струје нема, као ни купатило, воду узима с планинског извора, а пре годину дана набавио је соларну плочу, која му омогућава да користи неколико малих сијалица, слуша радио и допуни мобилни телефон.

ssФото: Курир
У планину је први пут дошао пре 18 лета, после завршене средње школе, и имао је 19 оваца. Неколико пута се враћао у родно село, али је 2012. одлучио да остане у планини, на прадедовском огњишту, и више је није напуштао.

– Својој кући у Врбић нисам уопште одлазио две године, а свака три месеца одем до Крупња, где покупујем неопходне намирнице. Сад се спремам за зиму, када овде знају да падну велики снегови. Неће ми бити досадно јер почиње сезона јагњења, која траје два месеца – каже Радован, који годишње има око 50 јагњади и коме у чувању стада помаже пас Луна.

Каже да увек има нешто да се ради, а устаје пре шест сати јер је ноћ у планини дуга, па се добро наспава. Док крстари планином, сретне понеког зеца, лисицу или дивљу свињу, а прошле зиме наишао је и на вука, али је свако отишао својим путем.

Извор: kurir.rs