Пожурите да чините добро

Хтели ми то или не, дани земаљског живота прохујаће врло брзо. Када будемо умирали, једино за чиме ћемо зажалити је што смо мало волели, што у милости нисмо били дарежљиви како нам је савест налагала. Стога, драги моји, ми једноставно немамо времена и не треба да размишљамо о великим делима, већ о најмањим и на први поглед безначајним. Један једини осмех, добар, љубазан поглед, мала реч охрабрења и утехе – већ је дело пред Господом!

Један сусрет о којем хоћу да вам испричам урезао се у моје сећање. Још као сасвим млад свештеник имао сам прилику да посетим старачки дом, каквих је у престоници много. Попевши се на спрат, ишао сам ходником тражећи тешко болесну, за кревет приковану средовечну жену која је хтела да се причести Светим Христовим Тајнама. Она је још била при свести и, пошто се исповедила са сузама, примила је Свете Дарове. Лице јој се просветлило и та кротка хришћанка се завалила на јастук с видљивим олакшањем. Веровала је да ју је Сам Господ посетио. Учестало се крстећи, та причесница је понављала: „Слава Теби, Господе!“ У таквом стању сам је оставио, утешивши је речима о Створитељевој милости према нама.

Али нисам успео да одмах одем из тог тужног дома. Било је просто немогуће да пролазим поред соба из чијих дубина су у мене свештеника гледали житељи старачког дома – неко с разумевањем и поштовањем, неко с дечјом радошћу и израженом жељом да се истог тренутка исповеди и причести, а неко с унутрашњом хладноћом и отуђеношћу (мада је таквих било мало).

Разговарајући с бакама (по својим годинама могао сам бити њихов праунук) и питајући их о протеклом животу, почео сам да схватам колико је недокучива људска судбина која се налази једино у рукама Божијим. А још ме је задивило душевно богатство срца која су се отварала на исповести. Тада сам ухватио себе како размишљам о томе да можда данас код омладине не можемо срести такву бојазан од греха, нити гађење због сваког неправедног и ружног поступка. „Да, беху људи у наше време, не као ово данашње племе: јунаци – не ви!“

Велики је то дар – бити свештеник и имати могућност да овако разговараш с људима који се, дозивајући у сећање најважније тренутке свог паћеничког живота, не обраћају теби, него Господу који стоји поред тебе, Његовог недостојног служитеља! И тек кроз сат и по, осећајући унутрашње задовољство и радост због свести о значају обављеног посла, најзад сам затворио своје свештеничко коферче и већ се спремао да се упутим према лифту (Ево, приближио сам се оном најважнијем у мојој причи.)

У сусрет мени ходником су клизила мала колица на којима се обично по собама развози храна. Управо беше време ручка. Колица је гурала жена веома поодмаклих година, учинило ми се да је имала око осамдесет, а можда и више. Кретала се лагано и с великим напором, сваки час се заустављајући, тешко и испрекидано дишући. Судећи по радном мантилу (уредном и чистом), схватио сам да је то једна од станарки старачког дома. Малог раста, осредње угојена, некако сва округла, подсећала би на девојку да није имала потпуно седу косу. Лице јој беше веома ведро. Поздрависмо се. Успео сам да приметим израз кроткости, спокоја и пословности, и то све истовремено. Старачку немоћ одавало је незнатно подрхтавање главе и руку.

„Зарне бисте желели да се исповедите и причестите?“, одмах упитах јер сам у њој осетио православну добру душу. „Ех, то бих веома желела, али немам кад – морам моје да нахраним.“ „А ко су то ваши?“ „Ма непокретни, има их шесторо, и још две спрат ниже“, одговарала је потпуно смирено и кротко. „Па зар нема ко да им да храну?“, настављам ја зачуђено. „Ко да их нахрани, мили мој оче, особље остави тањир и оде, а они, јадници, не могу ни руку испод ћебета да извуку без туђе помоћи. Ја сам се зато и пријавила да им дајем ручак. Ево какву су ми кочију дали“, рече она с благим и пријатним осмехом, показујући на колица с тањирима. „А како се ви осећате?“ „Хвала Теби, Господе, само се мало задувавам; нешто ми је баш тешко последње две недеље: метар-два погурам ручак – и већ морам да предахнем, иначе, ноге ни макац! Извините ме, оче, чекају ме. Дао вам Бог здравља, хвала што не заборављате на нас грешне а следећи пут ћу се обавезно причестити.“

Осетиши каква је душа преда мном, нисам могао да је отпустим без Животворне Светиње. Право у ходнику, јер осим нас тамо никог није ни било, пошто сам кратко прочитао молитве, исповедио сам Божијег човека (имена се, нажалост, више не сећам) и дао му Свете Тајне. Поклонивши се, она је кренула даље с колицима, носећи Христа у своме срцу.

Враћајући се кући, захваљивао сам Богу што ми је омогућио сусрет са Својом скривеном слушкињом. У простодушју и чистоти хришћанске савести она је свакодневно чинила подвиг, уопште не размишљајући о величини дела које је на себе преузела. Гордости и сујете у њој уопште није било. У речима праведнице нисам приметио ни наговештај осуде због начина рада установе, због равнодушних сестара и томе слично, осуде која је увек у устима сваког мало грађанина.

Она је све радила с молитвом, уздајући се само у помоћ Божију, од Христа иштући снагу за своје добровољно послушање – да храни све оне који су лежали у тој безљудној пустињи очекујући смрт. Беше очигледно да је Господ продужавао дане живота слушкињи Својој која је заборавила на себе и на своје бољке ради жеље да храном окрепи снаге оних које је називала „својима“. „Ово је заповест Моја, да волите једни друге као што сам Ја вас заволео. Нема веће љубави од оне кад неко да душу своју за пријатеље своје.“ „Знаћу да сте Моји ученици ако будете имали љубав између себе.“

Сада схватам зашто сам на њу обратио пажњу. Душа пастира одмах је препознала мученицу Христа Бога коме је име – Љубав. Да ли је још жива та малена старица? Убеђен сам да је жива. Љубав је јача од смрти. Код Бога нема мртвих – код Њега су сви живи. „Ја јесам васкрсење и живот; ко верује у Мене, ако и умре, оживеће.“ „Ја сам – хлеб живота који је сишао са неба: ко једе овај хлеб, живеће занавек.“

Велики број људи тражи много тога у овом земаљском пролазном животу. Једне маме слава и признања од других људи, друге – новац и власт над људима, трећи су опседнути сопственом телесном лепотом и њоме напајају незаситу гордост свог срца. Али хтели ми то или не, дани земаљског живота прохујаће врло брзо, прохујаће као што вода брзо протекне између прстију. Као што ишчезава сећање на отопљен снег и као што се у ушима не задржава шум опалог лишћа које је одувао јесењи ветар, тако и душа која се приближава крају неће наћи ни ослонца, ни утехе у ономе што је било и што је прошло. Пријатељи моји, страшно је стати пред лице Вечности с празнином у срцу, када се сви земаљски изазови и сва задовољства покажу као зјапећа мрачна рупа која у свој бездан одвлачи душу што је током живота на земљи у себи потиснула жудњу за истином и глас светог саосећања! За шта се онда ухватити, где наћи тачку ослонца? „И ко напоји једног од немоћних само чашом хладне воде, у име ученика, истину вам кажем, неће изгубити награду своју.“

Дела љубави која се чине у име Господа Исуса Христа јесу храна душе већ овде, пре смрти, и дарују души благодат Божију. Када будемо умирали, једино за чиме ћемо зажалити је што смо мало волели, што у милости нисмо били дарежљиви како нам је савест налагала. Стога, драги моји, ми једноставно немамо времена да се искушавамо гордошћу или потиштеношћу! Сада је остало време само за молитву и за дела Христовог милосрђа.

Нећемо маштати о ономе што немамо, већ ћемо захвалити Господу за оно што имамо. А имамо много: од Бога смо даровани да у овом свету умножавамо љубав црпећи снагу с Извора љубави – од Христа Спаситеља. И не треба да размишљамо о великим делима, већ о најмањим и на први поглед безначајним. Један једини осмех, добар љубазан поглед, мала реч охрабрења и утехе – већ је дело пред Господом! Уздржи се од раздражљивости, избори се с лењошћу, буди на услузи блиском човеку – немој хладно одбити његову молбу, него је испуни и као одговор на захвалност реци: „Хвала Богу“.

Здање спасења душе гради се од малених цигала доброчинства у име Христово. Оно што је за цвет сунчева светлост, оно што је за рибу вода, то су за нас саосећање и милостива дела. Понекад добра дела тражимо са стране, испољавамо срдачност и саосећање према онима које видимо први пут. И то није лоше. Али лакмус папир по коме се истог трена може одредити квалитет наших добрих дела јесте наш однос према укућанима. Колико је тешко, очигледно, стално чинити добро онима који живе с нама раме уз раме.

Научи се да живиш у кући тако да нико од укућана према теби не испољи ни огорчење, ни увреду. Ето, то је добро! Буди за њих као меки восак на коме се отискују све њихове разумне заповести, молбе и жеље. Ето, то је добро! Буди као сунце, како би сваког огрејао, умирио, осоколио и похвалио. Ето, то је добро! Када осетимо колико нам прија то што чинимо мале добре ствари, мало-помало почећемо да заборављамо на своје лоше расположење, на личну несавршеност, постаћемо простодушнији и чистији, спокојнији и радоснији. И можда ће нам тада Господ указати на право поље нашег деловања где ћемо се, подвизима, испунити истинским Сунцем правде и љубави – Христом.

„Ко има заповести Моје и придржава их се, тај воли Мене; а ко воли Мене, тога ће волети и Отац Мој; и Ја ћу заволети њега и јавићу му се. Ко воли Мене, тај ће поштовати реч Моју; и Отац Мој ће га заволети, и Ми ћемо доћи к њему, и рај му створити.“ Док не куцне час, времена још има, милост није ускраћена, поље рада је пред нама, помоћ одозго је спремна – пожуримо да се покајемо и да чинимо добро. Данашњи дан нам је дарован. Хоће ли бити сутрашњег? То само Бог зна.

Протојереј Артемије Владимиров за Пријатељ Божији