Наше Православље је мало острво на пучини света, који функционише по потпуно различитим принципима
Ако постанемо свесни да је свет око нас, као никада раније у историји Хришћанства, постао наш свестан непријатељ – могуће је за нас да живимо православно. Многи верници сматрају да треба ићи у корак са временом; прилагодити се савременој музици, моди, укусима и целокупном ритму бучног, неотесаног модерног живота. Само особа која има истинско православно схватање света, може да води трезвени и благочестиви живот.
Наше Православље је мало острво на пучини света, који функционише по потпуно различитим принципима и који се сваки дан мења на горе, чинећи нас све већим туђинима у свету. Многи људи, принуђени су да деле своје животе на две оштро раздвојене категорије – свакодневни живот који водимо на послу, са световним пријатељима, у нашем световном послу; и Православље које живимо недељом и у току недеље када имамо времена за то. Поглед на свет такве особе, ако погледате изблиза, често је чудна комбинација хришћанских и светских вредности, које се стварно не могу мешати.
Православље је живот. Ако не живимо православно, ми једноставно нисмо православни, без обзира каква би ми веровања имали. Живот у данашњем свету, постао је врло извештачен, врло несигуран и врло збуњујући. Православље, истина је, има свој начин живота, али такође није много далеко од живота света око нас, тако да живот православног Хришћанина, чак и када је истински православан, не може а да се не изрази на неки начин. Нека врста несигурности и збуњености је ушла такође и у православни живот у нашим временима.
У нашем разговору, покушаћемо да осмотримо савремени живот, а онда и Православље да би видели како најбоље можемо испунити наше Хришћанске обавезе да живимо “небеске животе”, чак и у овим поприлично застрашујућим временима; и да имамо Православно схватање које ће нам омогућити да преживимо ова времена са нетакнутом вером.
Живот је данас постао ненормалан
Свако, ко погледа у нас савремени живот, из перспективе нормалног живота људи ранијих времена – рецимо Русије или Америке, или било које земље Западне Европе XIX-тог века, не може а да не буде шокиран чињеницом како је живот постао ненормалан данас.
Цео концепт ауторитета и послушности, пристојности и учтивости, јавног и приватног понашања – све се то драстично променило, окренуло се скроз наопако, сем неких изолованих групица људи – обично Хришћана неке врсте – који покушавају да очувају тзв. “старомодни” начин живота.
Данашњи, ненормални живот може се описати као размажен. Од детињства, према деци се опходе, по правилу, као према малим боговима или богињама у породици; њихови хирови се задовољавају, њихове жеље бивају испуњене; окружена су играчкама, забавама, комфором; не васпитавају се и не подижу према јасно одређеним принципима и правилима Хришћанског понашања, већ се остављају да развију какав год пут, на који их њихове жеље нагињу. Обично је довољно за такво дете да каже: “Ја хоћу” или “Ја нећу” да би се његови понизни родитељи поклонили пред њим и пустили га да иде својим путем.
Када такво дете одрасте, оно се природно окружује стварима које је имало и у детињству: комфор, забаве и играчке за одрасле. Живот постаје стална потрага за забавом; то је иначе реч које нема, за коју се потпуно не зна у било ком речнику; у Русији XIX-тог века вас не би разумели шта значи та реч, или у било којој озбиљној цивилизацији.
Стална потрага за забавом је толико празна било каквог озбиљног смисла, да би вас посетилац из земље XIX-тог века, гледајући наше популарне ТВ програме, забавне паркове, рекламе, филмове, музику, у скоро сваком аспекту наше популарне културе, мислио да је упао у земљу имбецила, који су изгубили сваки контакт са реалношћу. Ми то често не узимамо у обзир, јер живимо у таквом друштву и то узимамо за нормално, за истину.
Неки скорији посматрачи нашег савременог живота, назвали су младе људе нашег доба “ЈА генерација”, а наше време, “време нарцисизма”, карактеристично по обожавању и фасцинацији самим собом, што спречава развој нормалног људског живота.
Други су говорили о “пластичном” универзуму, или фантастичној форми религије: религије “саморазвоја”, (где сопствено ЈА остаје објекат обожавања), испирања мозга и контроле ума, религије обожаваних гуруа и свамија, религије потере за НЛО-има и ванземаљцима, религије абнормалних духовних стања и осећања.
Битно је да схватимо да свет који се формирао у нашим размаженим временима, тражи нашу душу и да се он може назвати тоталитаран. Ово је лако да се види у постојању разних култова и секти, које су добиле толико публицитета протеклих година, које захтевају потпуну покорност само-проглашеном “светом човеку”; али, то је исто тако очигледно и у световном животу, где је појединац суочен не само са појединачним искушењем ту и тамо, већ је у питању стално стање суочености са искушењем које га напада било да је у питању музика у позадини, која се чује свуда у продавницама и предузећима, музика која је допрла чак до шумских кампова и стаза и коначно у својој кући, где ТВ често постаје тајни владалац домаћинства, који диктира модерне вредности, мишљења и укусе. Ако имате мало дете, знате како је ово истинито; када виде нешто на ТВ, како је тешко борити се са новим ставом, мишљењем које је изрекао неки “ауторитет” са ТВ -а.
Два лажна прилаза духовном животу
Али неко може да се запита какве све то везе има са нама, који се трудимо да како најбоље знамо, водимо трезвени Православни живот?
Постоје два лажна прилаза животу око нас, који данас често многи узимају, мислећи да је то оно што би Православни Хришћани требало да чине.
Први прилаз – најуобичајенији – је једноставно ићи у корак са временом; прилагодити се рок музици, савременим модама и укусима и целокупном ритму нашег бучног, неотесаног модерног живота. Често старомодни родитељи, који имају мало контакта са овим животом и живе свој живот мање или више одвојено, насмешиће се када виде своју децу, како прате најновије лудило, мислећи да је то нешто безопасно.
Овај пут је тотална катастрофа за Хришћански живот; то је смрт душе. Неко може и даље да води спољашње исправан живот, без борбе против духа времена, али је унутра мртав или умире; и најтужније од свега – њихова деца ће платити цену у разноврсним психичким и духовним поремећајима и обољењима који постају све уобичајенији.
Хришћанин мора бити другачији од света, изнад свих данашњих настраности ненормалног света и ово мора бити једно од основних ствари које зна, као део његовог Хришћанског васпитања. У противном, нема сврхе да се називамо Хришћанима – мање више Православним Хришћанима.
Други лажни приступ насупрот томе је онај који се може назвати лажна духовност. Преводи Православних књига о духовном животу, постају све доступнији, тако да неко може наћи растући број људи који говори о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу.
У реду је бити свестан истински узвишене стране Православног духовног живота и да се има поштовање за велике Оце који су то живели; али, уколико немамо врло реалну и врло скромну свесност и познање, колико смо далеко сви ми од тога данас – од живота исихаста и колико смо мало припремљени да му чак и приђемо, наше интересовање у томе више ће бити само израз нашег егоцентрицног универзума.
Суштина је, и то је ствар која је апсолутно неопходна за наш опстанак као Православних данас – ми морамо да схватимо у каквим временима ми живимо, како заправо мало знамо и осећамо наше Православље, колико смо далеко не само од Древних Отаца, већ и од обичних Хришћана стотинама година или чак једну генерацију пре, како морамо смирити себе, да би само успели да преживимо као Православни данас.
Православно схватање света
Ако постанемо свесни да је свет око нас, као никада раније у историји Хришћанства, постао наш свестан непријатељ – могуће је за нас да живимо православно. Постоји погрешно мишљење, које је данас нажалост врло раширено, да је довољно да имамо Православље које је ограничено на Цркву, храм и званичне “православне” обреде, као што су молитве у одређено време или стављање знака Крста на себе; у свему осталом, како сматра ово мишљење, можеш бити као сваки други, учествујући у животу и култури нашег времена без икаквих проблема, док год не учинимо грех.
Ко год је схватио сву дубину Православља; и какво потпуно посвећивање је потребно истинском Хришћанину, а са друге стране тоталитарне захтеве које савремени свет има за нас, лако види колико је ово мишљење погрешно. Православан си стално и сваког дана, у свакој животној ситуацији, или уопште ниси Православан. Наше Православље открива се не само у нашим строгим питањима вере, већ и у свему што кажемо. Већина нас је изгледа несвесна наших Хришћанских одговорности које имамо у световном делу живота. Особа која има истинско православно схватање света живи сваки део свог живота православно.
Запитајмо се, стога овде: како ми можемо хранити и подржати наше Православно схватање у свакодневном животу?
Први и најочигледнији пут, је да се буде у сталном контакту са изворима Хришћанске “хране”, са свим оним што нам Црква пружа за наше просвећивање и спасење; Божанствене службе и Свете Тајне, Свето Писмо, Житија Светих, Дела Светих Отаца. Наравно, свако треба да чита књиге које су на његовом нивоу разумевања; и да примењује учење Цркве на сопствене услове живота; онда ће ти извори бити плодоносни у нашем вођењу и мењању на нашем Хришћанском путу.
Пре свега, Хришћанска духовна храна је по својој суштини нешто хранљиво и живо; ако наш став буде просто теоретски и књишки, нећемо успети да добијемо корист коју смо желели. Стога, ако читамо Православне књиге или се интересујемо за Православље у циљу скупљања информација – или ради показивања свог знања пред другима, пропуштамо суштину; ако учимо Заповести Господње и Закон Његове Цркве да би просто били “исправни” и судили “неисправност” других, опет пропуштамо смисао.
Ове ствари не смеју просто утицати на наше идеје и ставове, оне морају директно дотаћи наше животе и мењати их. У временима великих криза у људским друштвима – као што су критична времена која су управо пред нама у “слободном” свету – они који ослањају своје поверења на спољашње знање, законе, правила и исправност, неће моћи да се одрже. Снажни ће бити они, којима је православно образовање дало осећај шта је Истина, којима је Православље у срцу и у стању је да дотакне друга срца.
Ништа није трагичније, него видети некога ко је подигнут у Православљу, ко има одређене идеје о веронауци, читао је нешто од Житија Светих, има уопштену идеју шта заступа Православље, разуме нешто од служби, а није свестан шта се дешава око њега; и он својој деци представља овај живот у две категорије, два пута: један је пут којим живи већина људи; други пут је живот каквим га живе Православни недељом и када читају неке Православне текстове.
Када је дете подигнуто на такав начин, са таквом сликом, оно највероватније неће изабрати пут Православља, он ће представљати веома мали део његовог живота, јер је савремени живот више него привлачан, превише људи иде тим путем, превише је део стварности данас; сем ако буде стварно научено како да му приђе, како да чува себе од лоших ефеката и како да искористи добре ствари које су у свету.
Наш свет је поприлично суров и рањава душе са свом окрутношћу; ми треба пре свега да одговоримо са смиреном Хришћанском љубави и разумевањем, остављајући корист исихазма и напреднијих облика молитве онима који су способни да их приме.
Такође, наш став не би требало да буде егоцентричан, већ да допире до оних који траже Бога и духовни живот. Истински живот Хришћана, чак и од апостолских времена, био је увек неодвојив од општења са другима. Православље које је живо, требало би да светли и другима – и ту нема потребе за отварањем “одељења за мисионарење” која ће то урадити; огањ истинског Хришћанства делује и без овога.
Ако је наше Православље, нешто што чувамо за себе и размећемо се тиме, онда смо мртваци који сахрањују мртваце – што је тачно стање многих наших Православних парохија данас, чак и оних који имају велики број младих, ако нису ушли дубље у своју Веру. Није довољно рећи да млади људи иду у Цркву; треба да се запитамо зашто они иду у Цркву и шта носе из Ње, јер ако Православље стварно није део њиховог живота, онда није довољно рећи да “они иду у цркву”.
Исто тако, наш став треба да буде пун љубави, нежан и праштајући. Мало скромности и сагледавања сопствених немоћи, може нам помоћи да будемо великодушнији и спремнији да праштамо грешке других. Ми волимо да осуђујемо друге за њихово чудно понашање; зовемо их “шепртље” или “луди преобраћеници”; истина је да треба да се чувамо стварно неуравнотежених људи који нам могу нанети велику штету у Цркви. Али који истински Православни Хришћанин данас није мало “луд”?
Не уклапамо се у путеве света; а ако се уклапамо, онда нисмо истински Хришћани. Прави Хришћанин данас не може у свету бити као у својој кући; он не може, а да не осећа за себе да је посматран од других као мало “луд”. Само ако покушаш да очуваш идеал Хришћанства, које није од овог света, или да се крстиш као одрастао човек, или да се молиш озбиљно, довољно је да те стрпају у затвор или лудницу у многим земљама; а ове земље крче пут који ће пратити остатак света.
Стога, не плашимо се да будемо сматрани “луди” од стране света, наставимо да вежбамо хришћанско праштање и љубав, које свет никада не може схватити.
о. Серафим Роуз