Uncategorized

Чудо Светог Василија Острошког

Светог Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божијем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божију и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и телом.

Аутор:: Пријатељ Божији

Данашњи дан посвећен је чудотворцу Српске Православне Цркве, Светом Василију Острошком. Његове мошти чувају се у манастиру Острог, у Црној Гори, као велика светиња, више од 300 година. То је место ходочашћа и за припаднике других религија, на које хиљаде верника сваког дана хрле, како би добили благослов од Светог Василија Острошког Чудотворца. Сведочења исцељених људи о чудима светитеља су запањујућа, а мало ко зна да је за време бомбардовања спречио да исправна граната експлодира.

Свети Василије Острошки је велики чудотворац чија су чудотворна дела позната и изван граница Српске Православне Цркве. Његово свето тело у целости почива у острошкој испосници, неподложно закону труљења, већ више од триста година. Црквица у којој леже мошти Острошког Свеца испуњена је пријатним мирисом, који задивљује сваког поклоника.

Чињеница нетљености тела овог великог светитеља, представља феномен за себе, који ми хришћани називамо – чудом. Овај се феномен једино може схватити и објаснити светим животом Острошког Свеца. А живот Светог Василија био је заиста живот у Богу, живот сазидан по Христу, у коме све и сва бјеше Христос.

Још веће чудо и доказ светитељства Светог Василија јесте чудотворна моћ његовог нетљеног тела. Он, који је у свом земаљском животу више личио на анђела него на човека, уздигао је свој дух до престола Божијег, а своје тело обесмртио. То свето тело било је за време земаљског живљења храм Духа Светога, а после растанка са својом богочежњивом душом постало је ризница благодати Божије.

***
Свети Василије Острошки рођен је у селу Мркоњићи, у Поповом пољу, у Херцеговини. Замонашио се и започео живот подвижника у требињском манастиру Успенија Пресвете Богородице. Као епископ захумско-херцеговачки и скендеријски, живео је у манастиру Тврдошу. Када су га Турци разорили, Василије се преселио у манастир Острог, где је наставио подвижнички живот и где се упокојио 1671. године. Његове чудотворне мошти и гроб чувају се до данашњег дана. Људи долазе на његов гроб како би се исцелили и нашли утеху.

Чуда која се тамо дешавају бележе острошки монаси у рукописној збирци манастира Острога. Нека од ових објављених чуда, која је средио јеромонах Иринеј Гавриловић, и ми овде објављујемо, а остала доставио је прота Васо Ивошевић.

Чуда Светог Василија

У фебруару 1942. године, за време бомбардовања манастира Острога, једна граната из брдског топа немачког удари у камени зид изнад Горњег манастира, разби врата на црквици Часног Крста, али, за чудо, том приликом не експлодира. Граната се од пада разбила на двоје, упаљач је пао на једну, а барутно пуњење на другу страну црквеног каменог пода.

Стручним испитивањем доцније утврђено је да је граната била сасвим исправна и као таква требала је да експлодира. Очигледно је свима да Светитељ то није допустио, јер би тиме била нанета велика штета светој цркви и његовој испосници. Ова граната се и данас чува цела у Горњем манастиру.

***
Један занатлија из околине Никшића беше се тешко разболео. Лекари на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било лека. Човек се био сав склупчао.

Родбина га саветоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то одмах одбио, јер беше атеиста, неверник. После извесног времена, јави му се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцелити. Пошто дуго поразмисли, овај човек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у манастир.

Дошавши у манастир он се исповеди и ону ноћ преноћи под кивотом Светитељевим, где су му читали молитве. После краћег времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је име Василије.

***
Месеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Џабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча:

– Пре две године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву. Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући.

Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту месецу, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан. Наиме сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком.

Изненада, у њој се појави један, мени непознат, човек и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са мном. Тада ми он рече да пођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која беху затворена. Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам видео. Тада ми он рече: „Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија“. После ових речи ја се пренем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по први пут у Острог.

У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и после два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући. А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом оцу Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље чува, мене и све моје, од сваке напасти.

***
Месеца августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко болесну невесту, која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села Друме (Тузи). Довео ју је њен муж Лека и девер Нуа. Толико је била болесна, да су је са жељезничке станице Острог њен муж и девер са много тешкоћа и напора изнели до манастира.

По доласку у Горњи манастир, одмах су ушли у цркву и приступили ћивоту Светог Василија. Замолили су да се болесници очита молитва за оздрављење, што им је одмах удовољено. По очитаној молитви, замолили су да њиxова болесница остане мало и да одлежи код светог кивота. И то им је било допуштено. Болесница је заспала код светог ћивота и спавала је близу два сата. Затим су је пробудили и пошли своме дому.

Болесница се очигледно осећала боље. По доласку својој кући, болесница је нагло почела осећати придолазак здравља и ускоро потпуно оздравила. После неколико дана, од њеног девера, који је био писменији од мужа болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извештава да је његова снаха потпуно оздравила. Сви они благодаре Богу и Светом Василију.

***
Вера Ј., млада девојка из околине Бара, по занимању службеница, изненадно се разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као таква није била способна ни за какав посао.

Забринути родитељи водили су је лекарима на све стране и тражили помоћ од најбољих специјалиста-неуролога на клиникама у Београду и Загребу, али, нажалост, без успеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се погоршавало.

Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада оздравити, мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да тамо потражи лека. На пут је кренула почетком зиме исте године.

Са великом муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Девојку је захватила нека изнемоглост и трзала се као бесомучна, у намери да се врати натраг.

Уз велике напоре довели су је до Горњег манастира, где јој је чувар ћивота прочитао молитву, намењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ преноћили су у Горњем манастиру.

Сутрадан, девојка је осванула потпуно здрава, на велико изненађење и радост своје мајке и свих присутних. Вратила се весела и лака својој кући, и кроз неколико дана наставила је свој ранији службенички посао.

***

Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру, исприча овакав свој случај.

– Године 1929. био сам тешко оболео. Услед те болести изгубио сам и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо приступили Свецу. Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве остао сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао.

Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам осећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим. Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, и други који су ту били присутни. После тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење. Са својим оцем, вратих се кући здрав и весео. Следеће године дошао сам да се захвалим Светитељу, што и сада, после десет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију.

У летњим месецима, много побожног народа долази у манастир Острог на поклоњење Светом Василију. А 4. августа 1961. године дошао је на поклоњење и Славко Јовановић из Сарајева те исприча истинити догађај исцељења његовог брата:

– Мој брат, прича Славко, по имену Радивоје, бјеше тежак умни болесник. Стварно и формално био је луд. Болест га је снашла негдје 1948. године. У сарајевској болници провео је око 5-6 мјесеци, али без икаквог побољшања и наде за оздрављење. Моји родитељи намисле да га изведу из болнице и да га доведу овдје у Острог, код Светог Василија. Иако тамошњим љекарима то није било по вољи, ипак су га отпустили. Можда им је било и драго што ће се, ма и за краће вријеме, ослободити једног тешког болесника. Моји родитељи, болесног брата везана поведу у Острог, вјерујући да ће ту наћи исцјељења. Када су га довели овдје у Горњи манастир, крај ћивота Светог Василија, очитано му је масло, послије којег му је одмах било боље. Са руку су му скинули конопце и сљедећег дана вратили су се кући радосни, благодарећи Светом Василију који му подари здравље и исцјељење. Када су стигли кући, у наше мјесто Зубач (код Сарајева), сви мјештани и својте били су не мало изненађени видећи Радивоја здрава и свјесна. Радивоје се послије и оженио и сада има своју породицу. Он сада ради столарски посао. Непрекидно слави и хвали Бога и Његовог угодника, Светог Василија Острошког.

Тако, и сада задивљен тим чудним делом Божјим, заврши своју повест Славко Јовановић.

***
Сваке године, бар једанпут годишње, у Острогу се може видети један млад човек, високо образован, запослен као правник у једном великом предузећу, где журно хита Горњем манастиру, да заблагодари Светом Василију за своје исцељење.

Ево шта прича он, Божидар Челебић, из Београда.

– Почетком 1961. године тешко сам оболео од једне тешке болести. Лечен сам у болници пуна 4 месеца, али без успеха и са мало наде на оздрављење. У време док сам лежао у болници и борио се са тешком болешћу, мој друг Александар Џ. по жељи моје дубоко верујуће мајке, дошао је у манастир Острог и ту, за моје оздрављење, свршио освећење масла. У исто време када је свршавао освећење масла за мене, осетио сам неку чудну лакоћу и побољшање здравља. Ускоро сам, на опште изненађење лекара, затражио отпуштање из болнице. У своме захтеву био сам врло упоран тако да су лекари морали удовољити мојој жељи, мада су веровали да ћу дуго живети. Данас сам са мојим колегом Александром дошао у Острог да се помолим Богу и захвалим Светом Василију што сам потпуно здрав – заврши причу Божидар Челебић.

Многи поклоници који нису у могућности да доведу своје болеснике ћивоту Светитеља, доносе њихову одећу и остављају је под ћивот Светитеља, да ту преноћи бар једну ноћ. Поред одеће, доносе и храну, најчешће шећер, и поступају на исти начин.

Том приликом, чувар ћивота прочита молитву над дотичним предметима. Приликом повратка, освећене ствари узимају са собом и носе их болесницима, верујући да ће им и на овај начин Свети Василије помоћи. И заиста помаже, што ће се видети из следећег случаја.

***
Дана 15. августа 1962. године, у Горњем манастиру, Божидар Шијаковић са својом женом, Славком, исприча следеће:

– Наш син Видомир, био је тешко болестан од неке болести главе, од које је страховито патио пуне две године. За то време тражили смо лека код многих лекара и обишли многе болнице. Лекари су му давали разне лекове и ињекције, али све је било без користи. Главобоље није нестајало. Претпрошле године, мајка моје жене, Илинка Новаковић, пође за Острог да се поклони и помоли Светом Василију. Том приликом дали смо јој килограм шећера у коцкама да стави под ћивот Светога Василија и да се на истоме очита молитва за здравље Видомирово, што је она и учинила. Када се вратила кући донела нам је поменути шећер. Тај шећер ми смо неколико дана давали Видомиру, верујући да ће му, као ствар освећена у Острогу, помоћи. Не знамо како и на који начин, али знамо: када је тај шећер појео, он је потпуно оздравио и од тада до данас глава га никада више није заболела. Дошли смо да заблагодаримо Богу и Светом Василију што нам је исцелио сина.

***
Месеца децембра 1962. године, ћивоту Светог Василија приступи Н. Н. из Бара са својом старом мајком. Н. Н. замоли свештеномонаха, чувара светог ћивота, да му прочита молитву за здравље.

По завршеној молитви, човек, чије је лице изражавало унутрашњу патњу и неко чудно узнемирење, са приметним сузама на лицу, обрати се свештеномонаху, речима:

– Оче, ја сам древна пијаница. Све што зарадим потрошим за пиће. Поред тога живим неуредним, прљавим животом. Ничије савете нити уважавам нити прихватам. Прекјуче сам са таквог пута дошао кући, пред сам мрак и одмах сам легао да спавам. У току ноћи да ли је то био сан или јава, то вам не могу објаснити, пред очи ми изађе лик, за који разумедох да је Свети Василије, па ми прекорним речима рече: „Зашто то радиш? Зашто живиш таквим животом? Зашто се не поправиш?“ Затим ми рече: „Поћи у манастир Острог и код мог ћивота дај обећање да више нећеш пити и неуредно живети!“ Потом прилика ишчезе.

Од тада до данас тај лик и те речи не скидају ми се са ума, нити имам мира. Нешто ме непрекидно гони и непрекидно шапће: иди, изврши што ти је наређено. Више нисам могао издржати, и ево, дошао сам да се помолим Богу и поклоним Светом Василију и да овде дам обећање да се више никада нећу опијанити и да ћу живети честитим животом.

Дозволите ми оче, да вам још нешто кажем, додаде Н. Н.: Када сам у своме дому донео одлуку да пођем у Острог и дам овај свечани завет, осетио сам неку радост и неку снагу да то не могу ни сада исказати. И још нешто да вам кажем оче: Мојој одлуци, да пођем у Острог, највише се изненадила и обрадовала моја мајка, која је са сузама у очима клекнула на колена и говорила: „Слава Ти и хвала, велики Острошки Свече, када си се смиловао и погледао на мој дом“. – Одлазећи из Острога Н. Н. је отишао као други човек. Радост је заменила тугу, а душевни мир, узнемирење. Приликом поздрава при растанку Н. Н. је рекао: „Од данас, ја и мој дом, славићемо Бога и Светога Василија, како будемо знали и умели, молићемо се да нам Господ буде у помоћи и да нас чува од свакога зла.

***
Не могу се избројати разна чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, ревнитеља свете православне вјере, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене.