Чудо у срцу неверице: Прича о икони која је преобразила једно село

У малом руском селу, где је само једна жена била верница, појавила се икона која је променила животе многих људи. Икона Пресвете Богородице „Достојно јест“ постала је центар окупљања верника и симбол наде у бољу будућност. Њено необјашњиво појављивање и догађаји који су уследили, представљају јединствену хронику вере и наде у тешким временима.

Молитвама Богородици пред Њеном чудотворном иконом „Достојно јест“, која се налази у цркви у селу Беловка у Богатовском округу Самарске области у Русији, деца и одрасли се лече од неизлечивих болести.

Прво чудо исцељења

„Још није разрешена прича о томе како се ова икона Пресвете Богородице појавила у нашој цркви“, каже настојатељ храма у част Покрова Пресвете Богородице јереј Сергија Елченинова. „То се догодило се да смо једног јутра. Отворили смо храм и угледали велику икону. Био је тамна, скоро црна, без оквира. Нико од служитеља у храму није могао ништа да каже о њеном неочекиваном појављивању. На полеђини иконе налазио се печат који гласи: Ова света икона је насликана 1890. године (или 1896. године, последњи број је слабо видљив) у руском Андрејевом скиту на Светој Гори.“

„Било нам је драго што смо у храму добили још једну икону, али смо временом почели да заборављамо на овај случај… Али пре три године, на вечерњој служби на празник Свете Тројице, догодило се нешто необично. Био сам у олтару, када сам одједном осетио мирис иконе „Достојно јест“. Храмом се разлила необична арома, нешто налик на мирисе пролећног дивљег цвећа, али јаче. Малобројни парохијани су се радовали као деца, схватајући да су постали сведоци чуда.

Након тога, црна икона је почела да се обнавља. Као да је нечија невидљива рука спирала тамне боје и појавиле су се беле, плаве, розе, црвене нијансе. Убрзо је било могуће прочитати слова на свитку који држи Богомладенац. Тада су почела да се дешавају и многобројна чуда.“

…Многи су познавали ову алкохоличарку. Крајем осамдесетих година прошлог века њен муж је био на високим административним положајима у руководству Самарске области. Када је КПСУ изгубила власт, ова породица је изгубила смисао живота. Муж је умро, а жена је почела много да пије. Много пута је покушавала да лечи, али безуспешно. На крају су је родитељи и деца напустили. У некада богатом стану, остао је само фрижидер – све остало отишло је на пиће.

Помогли су јој верници. Учили су да се моле и дали адресу: село Беловка, свештеник Сергиус Елцхенинов. Убрзо је већ била на извору Светог Николе, које је пет километара од села, и тада први пут у животу прешла праг храма.

Када сам пришла икони Богородице „Достојно јест“, осетила сам топао, лагани удар, као од благе струје, – испричала је касније Светлана Д. – Изненадило ме ово, али сам по повратку кући из Беловке уобичајено отворила фрижидер – и извукла сам флашу, али сам од мириса алкохола, извините, повратила. Од тада више не пијем.

Скоро годину дана трезвеног живота Светлана се потпуно променила. Дошла је у веру, одлазила у цркву, запослила се. Људи су јој узвраћали поштовање, а рођаци љубав и бригу. Сада смисао свог живота види у покајању Господу и служењу људима.

Мајка и војник

Ево још једне приче. После борби у Чеченији, у моторизованој јединици је недостајао један војник. Потрага за њим није дала ништа. „Нестао у акцији“ – ова порука је стигла у једно од самарских села. После туговања, мајка војника кренула је у потрагу за својим сином. Посетила је Министарство одбране, путовала у болнице на југу Русије. И све је било узалуд.

После годину и по дана тражења, код свештеника је дошла је Клаудије В. и замолила га обави опело њеном сину Андреју у одсуству. „У очају сам, дајте ми да ставим крст на гробље, макар у ћошак – у његовој близини ћу оплакивати сина. „Немојте журити да га сахрањујете, јер је његова судбина још непозната“, одговорио је свештеник.

Тада је Клаудија купила карту за аутобус – одлучила је да затражи опело од самог архиепископа Самарског и Сизранског Сергија. На путу је сапутници испричала своју причу. Наговорила ју је да оде у храм у селу Беловка…

По савету – прво је посетила извор Светог Никола, а затим отишла у храм. Клаудија у то време није била црквена – обилазила је храм као да је музеј. На слике светитеља је гледала као на уметничка дела. Али код иконе „Достојно јест“ сетила се сина и изненада је бризнула у плач. Она је целивала икону и од ње осетила необичну топлину.

„Када сам се вратила кући, у сну сам видела твој храм“, рекла је касније оцу Сергију. „Прилазим икони Достојно јест и говорим: Пресвета Богородице, Ти си Мајка, сети се како си патила када је Твој Син био разапет. Ниједна жена на земљи не може да ме разуме као ти. Молим те помози ми. А са иконе долази тихи глас: Смири се, за три дана ће се наћи твој син.“

„Пробудила сам се“, наставила је Клаудија. „Ова три дана чекања су ми била дугачка као три живота. До краја трећег дана добила сам позив из војног регистра у ком ме обавештавају да је мој син жив и да се налази у окружној војној болници у Ростову. Како смо касније установили, мом сину се вратило сећање на дан и час када сам се молила у храму пред иконом Достојно јест“.

У тој бици њен син Андреј је доживео шок, због чега је изгубио памћење. У војној болници, видели су да му је слово „А“ истетовирано на руци и одлучили си да га назову Александар. Дали су му и презиме – „Непознати“.Тако је било у свим медицинским картонима. Али мајка је била у тој болници, листајући ове медицинске документе…

Господ, као што знате, на крају зло претвара у добро. Резултат најтежих искушења кроз која су прошли мајка и син је искрена вера у Бога. Они живе поштено, чине много добра људима због лекције љубави и милости, које су добили од Богородице,

Порука

У знак захвалности за исцељење, људи су икони остављали златне и сребрне ланчиће, прстење, наруквице, привеске, минђуше. Али 2006. године непознати су украли све драгоцености.

„Када је жена из Самаре затражила благослов – у знак захвалности за исцељење детета од леукемије – да о свом трошку обнови икону, сумњао сам у људско поштење“, каже отац Сергије. Како да живимо без поверења у људе? Одбацио је сумње и дао јој икону на рестаурацију.

Ова прича је почела у регионалном клиничком центру. Од леукемије је оболео четворогодишњи Саша К. Скупи третман није учинио ништа. Дете су послали кући да умре. Шокиран свиме што се догодило, неверујући отац је напустио своју породицу. Верна мајка и бака, сазнавши од људи о чудотворној „Богородице из Беловске цркве“ и како она помаже, отишле су са дететом до иконе „Достојно јест“. После молитве Богородици, мајка је довела дете до иконе. “Вруће!” прошапута дечак. Мајка се заветовала: „Пресвета Богородице, за исцељење сина мога обновићу твој свети лик.

На изненађење самарских онколога, Саша је почела брзо да се опоравља, а после осам месеци страшна дијагноза је коначно уклоњена. А његова мајка, поново дошавши у Беловку, узе икону из руку свештеника и однесе је у Самару.

Према речима уметника-рестауратора Сергеја В.: „Проценивши обим посла, цену увезених боја и кутије за иконе, већ сам био спреман да наведем цену – осамдесет хиљада рубаља. Али против моје воље, изашло је из мојих уста: „Двадесет хиљада.“ Муштерија је изненада бризнула у плач, пала на колена. Како се испоставило, тачно двадесет хиљада јој остало након лечења њеног сина.

У почетку су свештеници цркве мислили да је икона „дошла” у цркву јер је у њој било само неколико икона, због сиромаштва парохије. Други су веровали да је икона имала за циљ да „пробуди село“, у коме је била само једна верница. Али данас се већ види размера „мисије“ свете иконе Пресвете Богородице – да у целом крају донесе светлост духовног просветљења, да исцељује, прашта и учвршћује људе у вери.

За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор:благовестсамара.рф