Косово или Европа

април 18, 2024 Mico

Шта је Косово? Косово није ништа друго него глава Лазарева. А шта је Србија и српски народ? То је тијело Лазарево. Може ли тијело живјети без главе? Може ли српски народ и земља Србија живјети без Косова? Косово је глава српског народа. Србија и српски народ је тијело без главе, попут Лазара и његове главе. И сваки онај који би хтио да поново главу Лазареву – Косово и Метохију одсијече, да откине од народа српскога, тај врши исти онај злочин који је извршио тиранин Мурат султан на Косову 1389. године…

Налазећи се на новом косовском распећу и распућу, послије великих ломова које смо проживјели и великих дубинских потреса нашег самосазнања, ми се данас налазимо и пред новим изазовом, по први пут у нашој историји, нашег формалног укључивања у такозвану Европску унију. Ми смо опет, са једне стране, у дубинској кризи, а са друге, пред изазовом коме ћемо се привољети царству.

Европа уводи и даје економски напредак, и ту нема никакве сумње, даје унапређење “земнога града”, земнога начина живљења, али иста та Европа, ако је судити по најумнијим Европљанима, данас је такође у дубинској кризи своје самосвијести, много дубљој него што се мисли и признаје, а поготово што увиђамо ми који сада готово безглаво хрлимо ка тој и таквој Европи, превиђајући да није случајно Достојевски, још у 19. вијеку, о њој говорио као о милом гробљу, али – гробљу.

Европа, дакле, није “Земља обећана”, иако се ми, замађијани реториком њеног рекламерства, према њој данас тако односимо, већ је захваћена најдубљим, тектонским унутарњим поремећајима, на првом мјесту оним духовним, духовном кризом сопственог идентитета и кризом духа. Није случајно што је Косово, по ко зна који пут, постало жижа свјетских збивања. Око њега се и данас прелама политика и судбина политичка и друштвена Европе и свијета. На њему сада нијесу у сукобу албански и српски народ, већ се кроз присуство и учешће међународно у трагичним збивањима и распећу Косова показује да је оно, као и некада, мјесто сукоба добра и зла, мјесто на коме се поново огледају и испитују не само они који тамо живе, већ и сви земаљски народи коме ће се привољети царству.

У опасности је Европа, а кроз њу и преко ње у опасности смо и ми, чак можда више од саме Европе, јер ми излазимо из једног хаоса, духовне пустиње коју је иза себе оставио тоталитарни, марксистичко-лењинистичко-брозовски систем: налазимо се духовно осиромашени и материјално угрожени. Са друге стране, угрожени смо још више у бити и, духовно угрожени, са помјереним идентитетом, у опасности смо да тражимо идентитет тамо гдје га наћи нећемо. Тражимо достојанство и идентитет тамо гдје је он одавно у кризи.

Ако со обљутави, чиме ће се свијет осолити? Ако ова со обљутави, чиме ће се овај свијет осолити? Српски народ и његово достојанство утемељени су на двоједном свједочењу, свједочењу оца и сина, двају свједока и Светитеља Христових. Јединствен је случај у Европи и историји да је творац државе Светац и да је творац Цркве Светац. Та света двојица су утемељила, са једне стране, државу Српског народа, његов “земни град” и мјесто гдје је призван да у свом времену доноси плодове, а са друге стране, ова Света двојица отворила су вјечне хоризонте том истом народу. Св. Сава родио је оца духовно, Св. Симеон родио је сина тјелесно, син постао отац и отац – син, а обојица су родили и препородили и утврдили пут који води у живот народ.

У томе је и суштина савремене мисије Цркве Српске, да буде носилац те и такве соли и свједок међу другим народима. Тако схватам и наше евентуално ступање у Европску заједницу, као улазак у својству свједока Христовога Царства, које није од овога свијета, и које надилази сва његова мјерила, у својству носилаца те и такве соли и таквога достојанства међу другим народима, и заједно са другим хришћанским народима, који не издају своје хришћанско призвање.

Улазећи тако достојанствени у Европу, у токове савременог свијета, ми не улазимо као просјаци. Јер, шта је оно што ми можемо унијети у Европу и свијет савремени? Да ли своје фабрике, предузећа, свој економски напредак, устројство слободе и демократије, како се то обично назива? Све је то код нас, послије комунистичке отимачине и посткомунистичке будзашто-распродаје отетога, у повоју, све је помјерено и поремећено. А, једино што имамо, што смо ипак поред свих својих застрањења и лутања сачували, јесте управо со нашег народа и, дубински гледано, наше опредјељење светосавско и светолазаревско…

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
Извор: saborna-crkva.com