Од празног путира до вечности: Чудо покајања на Леросу
У једном од малих села грчког острва Лерос, пре много лета, одиграо се догађај, необичан и чудесан, кога нису забележиле књиге, већ се преносио од уста до уста, од срца ка срцу, као драгоцено сведочанство. То је прича коју нам је поверио отац Христофор, да је забележимо и сачувамо, као сведочанство о недокучивој љубави Христовој, која превазилази све границе.
У срцу Егејског мора лежи мало грчко острво Лерос. Пре око три деценије, у једном од његових села, одиграо се догађај који и данас одјекује у срцима мештана. Ова невероватна прича потиче од блаженопочившег свештеника Христофора, кога су верници с љубављу звали „Папа Христос“. Отац Христофор, који се упокојио 2010. године, оставио је за собом причу која је толико снажна да пред њом човек може само понизно погнути главу, дивећи се неизмерној љубави Господа Исуса Христа према нама, грешним људима. Ево његове приче:
***
Било је сунчано суботње јутро, једно од оних када се чини да је цео свет огрнут златом. У цркви, у тишини која је треперила од молитви, завршио сам служење Свете Литургије. Сви верници у се већ разишли, а ја сам се спремао да у миру олтара потрошим преостале Свете Дарове, када је тишину изненада проломио глас који је допирао из црквене порте.
„Оче! Оче!“
Збуњен, застадох у својим припремама. Ко би то могао бити у ово доба? Кроз бочна, споредна врата олтара, појави се задихан младић. Био је то Костас, син нашег комшије. Лице му је било бледо, а он задихан. Видело се да је претрчао пут до храма брзином очајника. Једва долазећи до даха, изговори:
„Оче, помози! Мислим да ми отац умире… Тражи… тражи да га исповедите и причестите.“
Ова вест ме је погодила као гром из ведра неба. Чело ми се обли знојем, а срце стеже необична тескоба. Отац овог младића, Јанис… Јанис је био најнеобичнији, а многи би рекли, и најскандалознији човек у селу. Његово име се изговарало шапатом, увек са дозом чуђења и осуде. Није било породице у селу са којом није био у лошим односима, увек спреман на свађу и прекор. Црква за њега није постојала. Никада није крочио у њу, ни за празник, ни ради утехе, ни на сахрану, ни на венчање, ни на крштење. Како то да га сада, на самрти, тражи?
Упркос свему, схватих Костасову молбу као позив директно од Бога. Прекрстих се брзо, узех један од два путира са Светим Даровима, и пођох за младићевим сином.
Комшијска кућа, скромна и камена, налазила се близу храма, можда четрдесетак метара од улаза. Брзо смо стигли. Уведоше ме у мрачну собу, у којој се осећао тежак, загушљив ваздух болести и лекова. На уском кревету, једва приметно дишући, лежао је Јанис. Изгледао је испијено и бледо, скоро непрепознатљив.
Младић ми гурну столицу, а ја пажљиво спустих Свету Чашу са Даровима на ноћни ормарић поред болесниковог кревета. Погледах Јаниса право у очи и, покушавајући да сакријем збуњеност, рекох смирено:
„Јанисе, да бих те причестио Светим Тајнама, морам прво да те исповедим и да над тобом прочитам разрешну молитву. Да ли желиш да се исповедиш?“
Из његових груди се оте тежак уздах, а затим, са неочекиваном снагом, узвикну: „Хоћу!“
Приближих се кревету и прекрих га епитрахиљом. Јанис је почео да говори, гласом слабим, али разговетним. Исповедао је грехе који су га мучили годинама, грехе за које је мислио да су претешки за опроштај. Слушао сам пажљиво, молећи се у себи за његово спасење. Када је завршио, прочитах разрешну молитву и, с трепетом у срцу, узех Чашу да га причестим.
Али, на моје запрепашћење, путир је био потпуно празан! Остао сам без даха од чуда и збуњености. Како је то могуће? Знам да је у путиру било довољно Светих Дарова након Литургије. Погледах Јаниса, покушавајући да сакријем своје узбуђење, и рекох му тихо:
„Јанисе, не могу да разумем шта се десило… Путир је празан, али знам да је у њему било још Светих Дарова… Сада ћу одмах отрчати у храм, узети други Путир и причестити те.“
Чувши моје речи, умирући Јанис зајеца из свег гласа. Сузе су му лиле низ бледо лице, а тело се тресло у грчевима покајања.
„Оче… то… то ми Христос није дозволио да се причестим…“ једва је проговорио кроз јецаје. „Све што сам вам рекао… то је била потпуна лаж… Глупост… Било ме је срамота… срамота да вам кажем своје праве грехе, јер су тако тешки… Али сада ћу вам рећи све шта сам заиста згрешио… нећу ништа крити…“
И болесник стаде да се исповеда а сузе покајања заблисташе се попут росе у његовим очима. Сада је говорио искрено, без увијања, изливајући сву тежину своје грешне душе. Слушао сам га у пажљиво, схватајући дубину његовог покајања.
Када је завршио исповест, поново прочитах над њим молитву опроштења, осећајући како се и сам препорађам у том тренутку искреног покајања. Замолих га да сачека још мало, док одем до храма и вратим се са Светим Даровима.
„Иди, оче… иди брзо… Заиста се радујем што ћу те поново видети.“ прошапта Јанис, са надом у гласу.
Узех Свету Чашу у руке. Али, када сам је погледао унутра, застао сам као укопан, обузет страхопоштовањем. На дну путира, лежала је још једна једина честица Светих Дарова. Једна једина, али довољна!
Прекрстих се са страхопоштовањем и одмах се вратих до умирућег Јаниса. Без речи, принесох му Свету Чашу. Причестио се са дубоким миром. У том тренутку, његово лице засијало је необичним сјајем, попримивши израз таквог мира и спокоја какав никада у животу нисам видео. Тада је затворио очи и предао свој дух Господу пред мојим очима, мирно и тихо, као да је заспао блаженим сном.
Када се сетим овог догађаја, увек славим Христа и размишљам о великој мудрости, деликатности и љубави којом је Он опростио Јанису и упутио га ка спасењу. Та љубав је недокучива и свемоћна.
Нека Господ прими душу Јанисову у своја Небеска пребивалишта! Вечна му памјат. Ова прича нас учи да никада не губимо наду и не очајавамо за своје спасење, макар се сматрали и најгрешнијима на свету. Нека нам Бог да свима да нађемо пут истинског покајања и да се удостојимо Царства Небеског, приносећи искрено и понизно признање својих грехова. Амин!