Шта је окултизам?

Окултизам је унакажена духовност у којој уместо причасности Богу и укрепљивањем Његовом благодаћу човек стреми ка афирмацији уз помоћ „скривених“ сила. Појављивање окултизма се увек одигравало у периоде кризе, социјалних потреса, када су људи желели да реше своје проблеме некаквом невидљивом помоћи, да сазнају будуће, да од себе отклоне невоље простим, магичним начином, а то су користили заљубљеници у лаку зараду.

Почећемо од једног кратког, истинитог догађаја. Долази дете кући кад тамо читав под посут рижом. „Мама шта се догодило?“ „Ја то сине, лошу енергију изгоним из куће“ – одговорила је она, објашњавајући једну од пракси некакве источне мистике, сагласно којој се под посипа обајаним житом. Ко би могао помислити да ће у XXI веку упоредо са развитком електронике, најновијих видова технике и перспективних грана науке остати старо, сујеверно занимање окултним знањима. Познато је да се савремени певачи и глумци занимају кабалом, на пример, Мадона која је лично основала Центар за изучавање кабале у Лондону, а по њеном примеру и Елизабет Тејлор, Мик Џегер, Парис Хилтон, Кортни Лав, Филип Киркоров, Лолита Миљавскаја и многи други. Норвешка принцеза Марта Луиза је 2010. године отворено изјавила своју приврженост ка езотеричним учењима и спиритизму. Бизнисмени пажљиво слушају астролошке прогнозе, политичари и спортисти уочи озбиљних догађаја журе по консултацију код гатара и врачева.

Окултизам (од латинског occultus- тајни, сакривени) јесу тајанствена учења и култови који изражавају стремљење продрети у духовни свет, сазнати оностране моћи и њима овладати. То делује тако тајанствено као шкрипа старих врата која су се отворила у напуштеној шупи што је деци истовремено страшно и занимљиво туда погледати. Окултизам сматра да у човеку, природи и космосу присуствују тајанствене, натприродне силе које је могуће открити и пронаћи. Окултизам позива да се овлада тим силама и на тај начин да се достигне савршенији живот на земљи. Али, зар ка томе не позива људе и религија? У религији (под којом ми подразумевамо, пре свега, хришћанство као истинску веру) познање духовног света нераскидиво следи после заједнице са Богом. У окултизму човек покушава да се пробије ка духовним силама без Бога. „Када сам почео да се бавим окултизмом, – говорио је аутору овога чланка, један бивши врач који је достигао екстра сензорне способности, – био сам запањен тим ефектом и тим могућностима које ми је магија откривала. Људи који су долазили код мене по савет и са молбом да им помогнем очигледно су се уверавали у невидљиву силу, која је деловала на њих посредством моје праксе“. Сам духовни свет у окултизму се доживљава као инструмент ка личној срећи а егоизам је основна покретачка сила окултиста. Стога је и животна девиза успешног окултисте: „Ја нисам као други; што је недоступно околини, за мене је могуће“. Окултизам се на најочигледнији начин огледа у магији. Магија је покушај овладати натприродним и природним силама уз помоћ врачања, ритуала и посебних мистичних радњи.

Када се појавио окултизам? Сачуван је древни акадски споменик који датира две хиљаде година пре рођења Христовог. То је цилиндар на чијој је средини нацртано дрво са седам грана и два плода. Са страна дрвета седе два човека са испруженим рукама, судећи по покривалима на глави мушкарац и жена. Иза жене изображена је змија. То је најстарије изображавање греха наших праотаца. Саблазан окултизма је директно повезана са првородним људским грехом. Ђаво је обмануо наше прародитеље тиме да ће окусивши забрањени плод, они добити тајно знање уз помоћ којега ће постати моћни, једном речју као богови: „Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло.“ (Пост.3,5). Шта је тако посебно ђаво могао да предложи првим људима? Јер човек је од почетка био позван да постане богоподобан а првоствореним људима Бог је ионако дао власт над земаљским светом: „И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свих звери што се миче по земљи.“ (Пост. 1, 28). Али, сачувати ту власт и царско достојанство било је могуће само на путу јединства са Богом, односно био је потребан напор, рад на себи. Ђаво им је шапнуо, како се чини, простији и лакши начин: рекао им је да плодови сами по себи поседују магичну моћ која човека чини равним Богу. „И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра род с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси.“ (Пост. 3, 6). По наговору змије, Ева је пробала забрањени плод, управо желећи да задобије посебно знање које се наводно налазило сакривено у самом плоду. Грешка првих људи се састојала у томе што су на рајско дрво гледали као на неки тајанствени талисман, којим ако насилно овладају могу истог трена постати самостални владари целога света.

На тај начин, грех првостворених људи је постао полазни принцип окултне праксе, основа магије и тражења тајних знања. Ако се до греха човек налазио у најтеснијем унутрашњем општењу са Богом и ако је од тога зависила његова срећа, онда је првородним грехом Бог престао за човека бити сакривено благо које је изнутра освећивало његов живот. Сада се забрањени плод, тај за човека спољашни али примамљиви објекат, почео да доживљава као „златни кључић“ уз помоћ кога је могуће самостално достигнути срећу и бити самодовољни господари свога бића. Ако се власт првоствореног човека над светом могла остваривати само при његовој личној хармонији са Богом, онда је сада човек покушао да достигне савршенство улазећи са „задњега улаза“. Од тада срећемо људе који су желели да овладају тајним моћима, способностима, да измисле такве магијске ритуале или формуле не би ли утицали на свет, постали „као богови“ без Бога. Људи задобијају тајна знања и поносе се њима а после као и наши праоци, губе апсолутно све.

Кад уђете код мага (врача), прво што ћете уочити је посебна, очаравајућа атмосфера – тајанствени полумрак, свеће у свећњацима, кристалну куглу а такође посетиоцу ће дати посебни, опуштајући чај. У оваквој атмосфери у човеку се гуши прво неповерење ка врачу. Затим маг некаквим радњама побуђује посетиоца на концентрацију, пажњу и интеракцију. Он чини да се његова власт и способност конкретно осете. Пацијент себе већ осећа потпуно зависним од „чудотворца“ и брзо се саглашава са сваком препоруком коју „специјалиста“ убеђујуће произноси. Тако врач постепено омађијава посетиоца, као што је змија омађијала Еву.

У руској православној пракси постоји Чин одрицања од занимања окултизмом. После детаљне исповести онога који се покајао због окултне праксе, пре разрешне молитве, свештеник поставља питање: Признајеш ли да занимање различитим видовима окултизма, биоенергијом, безконтактном масажом, хипнозом, народним исцелитељством, нетрадиционалном медицином, скидањем урока, мађијањем, врачањем и бајањем, спиритуализмом, астрологијом, контактирањем са „вишим разумом“, са НЛО, прикључивањем ка „космичким енергијама“, парапсихологијом, телепатијом, „дубоком психологијом“, јогом и другим источним култовима, медитацијом и другим видовима окултизма, приводе ка дубљој сарадњи са палим духовима? Одговор: Признајем и кајем се за те поступке“.

На тај начин, окултисти постају сви екстрасенси, народни исцелитељи, психотерапеути, који користе хипнотизерски начин сугестије, биоенерго-терапеути који делују на људе својим „био-пољем“, врачеви, магови, астролози, гатари и сви њима слични. Сами екстрасенси тврде да лече људе посебним силама које поседују и које називају био-токовима, биоенергетиком, акумулираном космичком енергијом и томе слично. Многи од њих сматрају да владају силом којом их је обдарио сам Бог. У суштини, окултизам је Богом забрањена веза са невидљивим светом злих духова, окултна знања „приводе ка дубљoј сарадњи са палим духовима“.

Окултизам никада није узводио људе ка правим духовним висинама, већ је њихово обитавање ограничавао у сфери празнине и нематеријалног, која је далека од светости света, а чији су становници исти ти пали, као и сам човек. Окултизму је уопште страно Божанско Откровење. Познати теоретичар и практичар окултизма Рудолф Штајнер је писао: „Када окултиста говори, он не даје догмате, већ препричава шта је видео на астралном и на духовном плану или што су му открили његови учитељи“. На пример, ауторитативни маг Алистер Кроули је написао своју „Књигу Закона“ у стању транса под диктирањем невидљивог духа. А познати екстрасенс Алан Чумак у својој књизи „Онима који верују у чудо“ говори да су га специјалним способностима обучавали гласови који су му говорили у глави „који су вршили диктирање по сменама“. Он је забележио оно што су му открили и тиме се руководио у својој лекарској пракси. При чему, како тврди Чумак, гласови су га учили да се користи само сопственим способностима да би лечио људе и наводно да им при томе не би нанео штету, а такође су му говорили и о устројству света.

Све у свему, окултизам је унакажена духовност у којој уместо причасности Богу и укрепљивањем Његовом благодаћу човек стреми ка афирмацији уз помоћ „скривених“ сила. Стога се окултизам увек појављује тамо где оскудева или недостаје истински духовни живот. Као замена за материјализам, окултизам се у нашој земљи појавио почетком 1990-их година, који је, као поток из проваљене канализације, преплавио Русију својим непријатним садржајем. Појављивање окултизма се увек одигравало у периодима криза, социјалних потреса, када су људи желели да реше своје проблеме некаквом невидљивом помоћи, да сазнају будуће, да од себе отклоне невоље магичним начином, а то су користили заљубљеници у лаку зараду.

Окултизам има свој принцип: ради тако и тако и сигурно ћеш добити оно што си тражио. На жалост, то се често преноси и на веру, када се црквени обреди и молитве доживљавају као заштитни ритуали који сами по себи човеку дају сва могућа блага. Већ први син Адама и Еве, Каин је доживљавао религију у смислу магичне заштите од земаљских недаћа. Изгубивши благослов Божији, он је рекао: „Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред Тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси.“ (Пост. 4,14). То јест, да нисам потпао под Твој гнев онда не би био лишен посебне заштите и мој земаљски живот био би изван свих опасности. Саму веру он је доживљавао само као средство ка земаљском благостању, као неки чаробни кључ који отвара браву земаљске среће. Тако и људи са магичним знањем желе да на рачун вере достигну земаљско благостање, онда када им сам Бог апсолутно није потребан. Христос је говорио таквим људима: „Заиста, заиста вам кажем: не тражите ме што чудеса видесте, него што једосте хлеба и наситисте се.“ (Јн. 6, 26).

Човек са магичним знањем би хтео да добије такав златан кључ, такав чаробан штапић уз помоћ којих би било могуће достићи сва могућа блага. На пример, савременог обожаваоца Кабале (и уопште магије) могуће је познати по црвеном вуненом концу на подлактици – сматра се да човек који те воли би требао да завеже нит на седам крајева и изговори посебно врачање, у складу са чим, човек наводно постаје заштићен од туђе зависти, бајања и других негативних деловања. Све се своди на одређени ритуал или на вербалну формулу, као на неке техничке инструменте уз које би било могуће преокренути свој живот са болести на здравље, са страдања на срећу.

Хришћански духовни живот се гради на сасвим другим принципима. У човеку је драгоцена пре свега његова бесмртна душа и стога је првостепена духовна срећа а не телесна, значајно небеско благо а не земаљско. Човек је створен по лику Божијем и стога истински срећан он може бити само са Богом. Живо обраћање ка Богу уз покајано одбацивање грехова јесте срж духовног живота. Испуњавање Божијих заповести уз искрену, топлу молитву, исповедањем и учешћем у богослужењу даје души ту слободу и радост које им ништа на свету неће дати. И ако окултизам умилно примамљује ка моћи, а затим поробљава душу демонима, онда хришћанство кроз испуњавање воље Божије чини човека стварно јаким, јер када је Бог са човеком код тог човека нема никаквог недостатка – унутрашње благо допуњује спољашно сиромаштво. Наравно, овде те не обухвата дах мистичног узлета, а када се занимаш окултизмом душа мисли да узлеће увис, а у ствари само пада у пропаст.

Истински духовни живот се гради мирно, природно, просто: постепено преображавајући душу и надахњујући је чистим, јасним и осмишљеним животом. То је тај пут пењања на којем се враћа рајска хармонија и јединство са Богом који су некада изгубљени због умилних саблазни окултизма.

Рекло би се да је хипноза – распрострањени облик лечења, који употребљавају многи психотерапеути, допустљив, на пример у случају лечења од алкохолизма. У ствари, то је у потпуности окултни чин, чија је научна природа веома сумњива. Хипнотизирани човек постаје својеврсни живи робот који без своје воље испуњава сва наређења „газде“. Хипноза јесте погружавање човека у свет илузија и стога је тај свет по својој суштини лажан. Човек доживљава окружење и самог себе, не у њиховој стварности него како му сугерише хипнотизер. У случају примања хипнозе он постаје пријемчив на сваки утицај. Демонстрирајући парализовање воље у сеанси хипнозе, човек је подложнији и утицајима тамних сила.

Чак ће се светски научници сложити, да је једна од најачих страна човечије психе способност анализирања свога стања, умеће оцењивања свог сопственог понашања. Тај поглед на себе са стране: како ја мислим, на који начин примам решења, шта се са мном уопште догађа – помаже стваралачки приступ ка своме животу, да се иде напред а не да се остаје у месту као смрзнута статуа. Захваљујући активности нашег унутрашњег ока који проницљиво посматра све што се догађа у нашој души ми можемо остати сами своји а не да будемо тужне марионете којима читаво време нешто намећу и сугеришу. Трезвена оцена информације која долази споља и свега што происходи у нама јесте основа правог здравља и животне делатности. Стога, добровољно подчињавање себе утицају хипнотизера и уопште окултном утицају доноси души, у позадини првих побољшања, само монструозни неуспех и нелагодност.

Валериј Духањин
Извор: Православие.ру
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео: чтец Дејан Ђуричић