Izbor UrednikaZivot i Stil

Како су српски војници 1999. године продирали у Албанију: Два дана у обручу на непријатељској територији (ВИДЕО)

У 37. емисији Разбуђивање гостовао је Мирослав Вишњић припадник легендарног 5. батаљона Војне полиције I борбене групе, Прве армијске области, чија је матична касарна била у београдском Топчидеру.

Илустрација (Фото: Јутјуб)

У јесен 1998. године када су се водиле жестоке борбе на Косову и Метохији између припадника Војске Југославије и МУП-а Србије са албанским терористима и њиховим помагачима Мирослав одлази у војни одсек и тражи да одслужи редован војни рок. У Ваљево стиже 16. децембра 1998. где је прошао редовну обуку, а после три недеље је положио војничку заклетву да ће бранити земљу. Врло брзо је постављена селекција међу војницима, где би они који прођу психо-физичке тестове отишли у Београд на посебне обуке. Он је био један од 25 младића који су из ваљевске касарне „Живојин Мишић“ дошли у београдску касарну у Топчидер када је почела ригорозна селекција са јако тешким обукама налик на руске специјалне јединице АЛФА. Након тога су одабрани најбољи који су одведени у Бубањ поток на војни полигон где су такође пролазили посебне курсеве. Од њих педесетак укупно формирана је јединица 5. батаљон Војне полиције за специјалне намене.

Крајем фебруара 1999. године након што су пропали преговори у Рамбујеу (Француска) између представника Владе Републике Србије и албанске националне заједнице са АП Косово и Метохија… команда Прве армијске области их упућује на Косово и Метохију преко Ниша. Чим су ступили на тло Свете земље – Космета били су праћени од припадника Мисије ОЕБС-а, који су имали задатак да шпијунирају кретање војно-полицијских снага јужне српске покрајине.

Тако су почетком марта 1999. године доспели у Дечане. Ту су били смештени, али су одмах послати на терен. Њихов основни задатак је био дубинско обезбеђење границе. Ово је подразумевало да смање притисак удара непријатељских снага које су у хордама наваљивале на југославенске карауле према Републици Албанији. Како сам Вишњић тврди у емисији међу непријатељским снагама поред Албанаца које су лако добијали у директнима окршајима и терали у панични бег… Било је и разних плаћеника као што су муслимански кољачи из Сребренице, хрватски бојовници из Далмације… које су лако препознали по језику који причају, али и усташким стиховима. И они су били побеђивани у директним мегданима „прса у прса“. Затим припадници Легије странаца и ветерани Чеченског рата – муџахедини, који су били најжешћи борци… али и против њих се нису никада повлачили, напротив, требало је само више времена да их елиминишу.

Према Вишњићевом мишљењу разлог успеха ове малобројне јединице није само у доброј опреми коју су задужили, већ и у командом кадру. Били су то командири и команданти пре свега добри људи, али и прекаљени ратници из Отаџбинског рата са западне стране Дрине који се водио у Крајини и Босни за време разбијања друге Југославије.

Дешавало се и то да његов 5. батаљон иде дубоко у албанску територију испред карауле Кошаре, што би фудбалским речником рекли ишли су у напад, јер је оцењено да само тако може да се издржи копнена инвазија НАТО пакта на Србију која је носила шифровано име „Стрела 1“. Било је то током априла и маја 1999. године када су вођене најљуће борбе на Кошарама – прави пакао за земљи. Пешачили су по 30 км дневно по снегу под пуном ратном опремом. Упадали су у непријатељске обруче више пута, када их је најмање 1.500 војника окруживало, а некада и више. Тада су биле најопасније ситуације јер су меци и гелери летели на све стране.

Вишњић је навео имена сабораца тј. људи који су ту на граници положили своје животе на олтару отаџбине, бранећи домовину од непријатеља. Тешко му је што већ више од две деценије њихова имена се готово не спомињу. То су капетан 1. класе Срђан Кошанин звани Ђидо из краљевачког Ушћа, старији водник Јован Тепавац, водник Драган Комарица из Смедерева, војник Радиша Илић, потпоручник Александар Ђуровић, водник 1. класе Кузмановић, поручник Никола Вујичић, војник Дејан Милетић из Крушевца, десетар Саша Коматовић из Крагујевца, разводник Драган Станојевић и водник 1. класе Горан Трифуновић из Трстеника…

Познато је да су непријатељи Срба нападали на велике православне празнике. Тако и те 1999. године нападали, а Вишњић Мирослав добро памти крвави Васкрс и још крвавији Ђурђевдан испред карауле Кошаре.

Једном се десила ситуација да су били заиста отписани, тачније остали су у албанској територији дубоко према Тропоји где су имали окршаје, а онда су били два дана у обручу. Команда их је отписала, али није њихов капетан Кошанин. Он им је чувао одступницу и чекао на брду Шкоза, тамо је и погинуо од гелера гранате 120 мм. Заправо, сви припадници 5. батаљона Војне полиције за специјалне намене што су погинили током 1999. године у одбрани Србије било је то од минобацачке гранате или ређе снајпера. У директним борбама са непријатељима није ниједан. То заправо довољно говори прво како су имали добру селекцију, затим обуке, а онда и како су били компактна целина што је важно. Успели су да се извуку када их је мајор Бјелогрлић спасио, јер је провалио када је смена страже, па су се поред њихових ровова неопажено извукли и још им митраљез ДШК (совјетске производње) конфисковали.

Оно по чему Вишњић памти те дане јесте трофејна пушка коју је он лично запленио од терориста. Хтео је Србима из Дечана да то поклони јер су му тражили, али командири нису дали, већ је избила и свађа, а он послат на војни суд. Трагедија је била када су чули да су ти Дечанци одведени у албански специјални логор Жута кућа, надалеко познат по трговини људским органима.

Средином маја 1999. његова јединица је десеткована, па им је команда послала испомоћ 24. батаљона Војне полиције из Крагујевца. Тада већ су на Кошарама и престајали жестоки окршаји, јер су непријатељске снаге биле уништене, а копнена инвазија је пребачена на долину Белог Дрима код Призрена „Стрела 2“.

Укупно је његова јединица имала 11 погинулих и 18 рањених бораца.

Када је потписан Војно-технички уговор у Куманову, јединица 5. батаљона је враћена у Ваљево.

Мирослав се након завршетка војног рока вратио у Инђију, а касније дипломирао на Факултету физичке културе у Београду. Данас је ожењен, има троје деце…

Кaко је Веља Илић прозвао Вучића и његово порекло погледајте ОВДЕ.

Извор: Правда