Не прође дан, а да неко не покуца на врата манастира Беочин и цркве посвећене Вазнесењу Христовом, ушушканим у фрушкогорској долини између два брега обрасла шумом. Ту, на Светој српској планини, где протиче Љути поток, наду и утеху од свакодневице траже многи, јер глас о чудотворној икони Мајке Божје Беочинске далеко се чује.

Да то није обична гласина, потврђује нам љубазна монахиња која нам отвара манастирске капије и даје „књигу чуда“ да прочитамо чије и какве је све молитве услишила чудотворна Богородица.званично један од најпосећенијих српских манастира – јер где су чуда, ту је и молитва.

Док негује манастирско цвеће, монахиња прича како сваког дана угосте небројено људи, јер помоћ траже и млади и стари, и жене и мушкарци. Сви се надају да ће им после молитви живот кренути по добру. Неко је ту због здравља, неко – љубави.

– Ипак, највише долазе жене које не могу да се остваре у улози мајке, па се моле за потомство, а верујте ми да молитва помаже, јер нам се вратило ко зна колико жена да нас обрадује вешћу да су после молитви пред чудотворном иконом остале у другом стању и родиле здраву децу – каже монахиња.

Незванично, тако је рођено око 1.000 беба, чије су мајке долазиле да испричају срећну новост.

Жене су једноставно имале веру и она је победила. Монахиња каже да је двогодишња девојчица Вишња, која у том тренутку стоји у цркви са мајком, рођена управо после њених молитви пред чудотворном иконом. Показује нам књигу у коју су жене исписивале своја искуства, како бисмо се уверили да се чуда на том месту дешавају.

Георгије је дар молитви

– У браку смо пет година. После лечења и неуспешних вантелесних оплодњи, на предлог доктора дошли смо у манастир Беочин, до иконе Мајке Божије. Више смо пута долазили у манастир и читане су нам молитве. Након годину дана услишене су нам молитве – каже једна жена која је након молитви родила сина Георгија, који је крштен овде.

Пре осам година, Љиљана није крила да је спас тражила и пронашла. Монахиња са много радости, прича и показује како га је Љиљана описала у књизи чуда. С пролећа 2004. године сањала сам икону Пресвете Богородице.

– У сну сам обилазила рушевине цркви и манастира, свуда је био мрак и влага. Преда мном се тада указала огромна икона Пресвете Богородице. Касније сам од пацијената сазнала да се налази у манастиру Беочин и да се пред њом моле нероткиње. После 17 година, у у четрдесетпрвој години сам остала трудна. Марта 2005. године родила сам Софију – прича Љиљана.

Оваквих женских прича је много. Преплавиле су књигу чуда коју монахиње пажљиво чувају. Оне и даље повремено ишчитавају имена ових жена у молитвама, иако су данас оне срећне и захвалне мајке.

У манастиру Беочин, пред чудотворном иконом, стоје и људи са другачијим проблемима. Многи се моле за оздрављење, своје или својих ближњих. Има и оних који исписују жеље да пронађу добар посао, да им деца успешно заврше школе, да им се стекну повољни финансијски услови за куповину стана.

На овом месту дешавају разна чуда, само је потребно да човек има веру и да буде искрен у молитвам. А. ЛЈ. је открио да су му молитве на овом светом месту помогле да победи злоћудни тумор костију.

Понекад је потребно бити изузетно стрпљив, али ако се истински верује, препрека нема. Ми смо пресрећне када нам се људи врате да нам кажу како су овде пронашли спас, лек, радост. Или мир по који су дошли ко зна одакле – каже монахиња. Посебан мир се осети одмах, чим се крочи у комплекс обрастао густом фрушкогорском шумом. Нарочито је идилично са јужне стране, у пространом врту са ретким листопадним и четинарским дрвећем, које су пре 150 година посадили баштовани из чувеног Версајског парка.

Извор: Вечерње Новости