БЕОГРАЂАНКА ПРЕСПАВАЛА НА ОСТРОГУ: Оно што се тамо десило памтићу до краја живота

О манастиру Острог сигурно сте већ чули много легенди и тврдњи, а многи су и сами били сведоци чуда Светог Василија Острошког, чије свете мошти почивају у овом манастиру.

 

Сада вам у детаље преносимо како то изгледа, из угла једне Београђанке која се недавно вратила из Острошких планина.

– Прво морам да вам кажем једно – ако сте некад чули да на Острог не можете да пођете кад вам је воља, већ кад вас Свети Василије позове, ја сам ту да вам потврдим да је то чиста истина.

После вишемесечног планирања и договарања око одласка, сваки план је пропао. Или нема новца, или нема аутобуских карата, или нема времена, или је лоше време… Увек нешто. Када сам на кратко одустала, у уторак је стигао позив као гром из ведра неба – Хоћеш у петак на Острог? Бесплатно је, ноћимо тамо, крећемо у петак увече, враћамо се у недељу увече?

Наравно да хоћу! И ето га – идем, коначно, новац ми и не треба, а слободан викенд се сам наместио!

Ноћно путовање прошло је брзо, и одједном после 8 или 9 година, више се и не сећам, поново у даљини угледах обрисе Острошких планина. Осмех ми се сам развукао на лице, и док је наш мини-бус лагано вијугао путем пуним кривина, полако је се и велика, бела светиња ушушкана у скоро сам врх кршевите планине полако назирала између дрвећа.

Повремено су ми пажњу скретали коментари возача (Мајко мила, шта је ово, слетећемо!) и мојих сапутника које је хватала мучнина од висине и кривудања. Хтела сам да им кажем на сав глас: Хеј људи, па овде не може ништа да вам се деси!

Коначно, успењали смо се до доњег манастира посвећеног Пресветој Тројици. Одатле, рече вођа пута, ко жели, може пешице, ко неће – возимо до горње капије. Наравно, пешице!

И да знате – стрмо је, високо, има доста да се хода, напорно је – нарочито онима који као ја претежно седе у канцеларији. Ипак, моје две дивне пратиље, које сам на овом путовању и упознала, и ја на крају смо живе и здраве стигле, савладавши каменито и нестабилно импровизовано степениште којим се кроз шуму долази до Горњег Манастира.

У порти манастира – бар 300 људи! Једва смо успеле да пронађемо струњаче и ћебад и сместимо се међу стотинама људи који су се тискали на пространом бетону испред конака, само да би успели да преспавају једну ноћ под великом светињом.

Сачекасмо ред за целивање моштију – пуних 2 сата. Колона се врло полако кретала уским степеништем који води до пећине у којој се чувају мошти Светог Василија. Сунце је упекло у стене, а мене страшно заболела глава.

Питала сам се хоћу ли издржати, када су ми се мисли саме изгубиле и отишле Светом Василију. У трен ока (вероватно много више), нашла сам се у пећини и поклонила се свечевим моштима.

О, како ме је чудесно прошла главобоља! Верујте, немојте да верујете, мени је свеједно, ја знам!

После вечерње молитве, прошетала сам са новим пријатељицама, и откриле смо колико су монаси и девојке које добровољно помажу на Острогу дивни, пожртвовани и колико им је стало да свима изађу у сусрет, да свакоме дају бесплатну свету воду и освештано уље, да сваког ко жели исповеде, приме да целива мошти…

Преуморне од пута, мислиле смо да легнемо већ у 8 – на крају, ја сам себе ухватила како се по мрклом мраку поново пењем према пећини, а једна од мојих сапутница чека ред за исповест.

Када сам се коначно сместила на свој део струњаче, заспала сам истог трена. Раније тог дана слушала сам људе који говоре како ћемо се посмрзавати, како нема довољно ћебади, како дува ветар, хоће киша… И пала је, накратко, али нисмо одустале – покриле смо ствари и чекале да стане.

Да се вратим на ноћ. Не знам ни сама колико сам већ спавала, када ме је пробудила изненадна хладноћа. Једва сам отворила очи и видела нешто што ми се толико урезало у душу да ћу вероватно памтити до краја живота.

У кући у којој живим, навикла сам да се у сред ноћи пробудим и угледам завесу на којој се грање дрвећа поиграва и помоћу уличног светла прави разне облике, којих сам се плашила кад сам била мала.

Овога пута, отворила сам очи и угледала огроман камени горостас, који је покривао читав мој видокруг.

Требао ми је тренутак да се сетим где сам. У средини стене – икона Светог Василија, чији лик као да ме је гледао право у очи. Више ње, велики бели крст који сија. А не знам од чега сија, ту нема светла. Нажалост, у моменту ми није ни пало на памет да фотографишем.

Хладноћа је нестала, опет ми је било топло. Знала сам да ме огромна стена чува, и мене и све који су мирно спавали око мене.

Хтела сам некоме да кажем. Са осмехом сам погледала у Јелену – мирно је спавала. Затим у Невену – сањала је попут бебе.

Са истим осмехом поново сам легла, а тонући у сан, чула сам нешто што бих могла да опишем као тихо куцкање и лагани бат корака. Нисам хтела да отворим очи. Верујем ко је то био. Знам ко је то био.

И открила сам зашто ми је било хладно – ветар је са мене згрнуо до струка танано ћебе којим сам се покривала. Била сам му захвална што ме је пробудио да видим ту лепоту, ту тону наизглед сувог и беживотног камења са бљештавим украсом на врху, који преко ноћи постаје горди, снажни, непоколебљиви чувар, који вас не да ничему и никоме.

А на планини коју чува Свети Василије могуће је све – па чак и да из грубе, оштре и стрме стене никну љубичице и неко предивно розе цвеће које сам први пут у животу видела.