Гардијан: Дигитална амнезија или Како нам паметни телефони кваре памћење

Чим престанемо да оптерећујемо своју меморију, она слаби, а то нас тера да још активније користимо технолошке уређаје.
Пропустили сте састанак јер нисте поставили подсетник на свом паметном телефону, остављајући некога кога још нисте ни упознали да вас чека сам у кафићу? Али истог дана сте се сетили имена глумице која је играла тетку Вила Смита у Принцу са Бел Ера, филму из 1991. године? Сећање је чудно, непредвидиво и још увек није сасвим довољно испитано. Када се догоде овакви пропусти у памћењу лако је и логично окривити технологију коју смо тако свесрдно усвојили.

Да ли губите способност да памтите ствари – од заказаних састанака до ствари које треба да обавите, само зато што очекујете да ваш телефон то уради уместо вас? Пре паметних телефона, наше главе памтиле су читаве именике телефонских бројева а наша меморија би садржала когнитивну мапу, изграђену током времена, која би нам омогућавала да се крећемо и сналазимо у простору. За кориснике паметних телефона то више не важи.

Постоји сумња да што је више меморије у нашим паметним уређајима, то је мање у нашим главама. Можда заиста губимо способност да памтимо ствари. Аутори Гардијана су са научницима разговарали о „дигиталној амнезији“ – феномену први пут објављеном у студији компаније Касперски лаб – „Од дигиталне амнезије до побољшаног ума“, описујући процес када се памћење и когнитивне способности погоршавају због активне употребе направа.

Растерећивање мозга је штетно

У вези с овом тврдњом, научници су подељени. Крис Берд, професор когнитивне неуронауке на Психолошкој школи Универзитета у Сасексу, који води тим за епизодно памћење, сматра да паметни телефони не утичу негативно на способност особе да се сећа и памти. „Увек смо чували потребне информације у спољним изворима, на пример водили белешке. То нам је омогућило да водимо сложенији живот. Сада информације све више снимамо, али то само ослобађа време да се усредсредимо на нешто друго. Фотографишем своју паркинг карту да бих знао када истиче, јер не морам сам да памтим. Наш мозак није прављен да памти врло специфичне једнократне ствари, зато смо и измислили уређаје за то“, каже професор.

Међутим, професор Оливер Харт, који проучава неуробиологију памћења на Универзитету у Монтреалу, ипак је мало опрезнији. По његовом мишљењу, чим престанемо да оптерећујемо своју меморију, она слаби, а то нас тера да још активније користимо уређаје.

„Користимо паметне телефоне за све. Примера ради: одете на неки сајт за кување, потражите рецепт, притиснете дугме и оно истог тренутка шаље списак састојака на ваш телефон. Велика згода, али ова погодност има и своју цену. Ипак је јако корисно да човек неке ствари ради сопственим умом, не ослањајући се на помоћнике“, каже професор Харт.

С њим се слаже и неурофизиолог Јелена Белова, ауторка књиге Аутостопом по мозгу, која сматра да прекомерна употреба помоћних апликација и уређаја не пролази без последица за мозак и памћење.

„Чињеница је да особа која се за све ослања на паметни телефон има све лошије памћење. Знамо да се све можемо наћи на интернету, па се и не трудимо ни да запамтимо неке информације. Генерације способних људи биле су образованије и знале су више чињеница. Али савремени становник града суочава се са много више информација него особа која је живела у граду пре 20-30 година. Засићеност информационог окружења је порасла, додатно захваљујући и чињеници да смо почели да употребљавамо паметне телефоне. Преко њих читамо аналитичке материјале из различитих области а истовремено пратимо шта се дешава с нашим пријатељима на друштвеним мрежама, проверавамо вести – и то не у формату ,једном дневноʻ, већ ,преглед новости сваки дан и часʻ. Проток информација се у много чему повећао управо зато што човек престаје да их памти у потпуности и користи их мало другачије“, сматра Белова.

Одредиште: деменција

Професору Харту не свиђа се ни чињеница да су људи постали сувише зависни од ге-пе-ес-а: „Можемо предвидети да ће константна употреба навигације вероватно смањити густину сиве материје у хипокампусу (део структуре мозга и игра важну улогу у консолидацији информација из краткорочног памћења у дугорочну меморију и у просторној меморији која омогућава навигацију ). То, пак, повећава ризик од депресије и других психопатологија, као и неких облика деменције. Навигациони системи засновани на ГПС-у не захтевају да поново направите сложену географску мапу. Уместо тога, они вам само дају упутства, на пример ,скрените лево на следећем семафоруʻ. Ово изазива врло једноставне реакције, односно понашања на одређени стимулус. Овакви прости стимуланси мало користе хипокампус, за разлику од оних просторних стратегија које захтевају познавање географске карте и когнитивно сложене прорачуне. Читање мапе је тешко, због тога овај посао тако лако препуштамо направама. Али сложене ствари су добре за људе, јер активирају когнитивне процесе и мождане структуре које утичу на наше укупно когнитивно функционисање.“

Ово потврђује и неурофизиолог Белова и сматра да је способност навигације директно повезана са способношћу формирања и задржавања дугорочног памћења. А ГПС ту уопште није од помоћи.

Ометање је непријатељ учења

Према научницима, још једно својство сваког паметног телефона које омета формирање дугорочне меморије је бескрајни доток обавештења и информација.

„Људи који много и често користе направе брже прелазе са задатка на задатак. При свему томе су укључена и обавештења о новим порукама разних програма на телефону, а према другим студијама само присуство телефона у близини значајно нарушава способност особе да се носи са задатком. За дугорочну меморију потребна је пажња, а она страда у присуству паметних телефона. Да бисте запамтили нешто морате се концентрисати на то. Што је већа дубина когнитивне интеракције са ситуацијом у којој сте, и што је више неуронских веза које обрађују оно што се дешава, то особа боље памти догађаје,“ тврди Белова.

Мере превентиве

Професор Харт повезује преоптерећење мозга са већом вероватноћом ране деменције: „Што мање користите свој ум и системе одговорне за сложене ствари, као што су епизодно памћење или когнитивна флексибилност, већа је вероватноћа да ћете развити деменцију. Постоје студије које показују да је теже добити деменцију ако сте, на пример, универзитетски професор. А разлог није то што су ти људи паметнији, већ у томе што се до дубоке старости баве пословима који захтевају ментални напор.“

Јасно је да ствар није у самом паметном телефону, већ у томе како га употребљавамо. С екрана телефона можете читати озбиљне књиге, решавати загонетке, учити нове језике. Постоје чак и посебне апликације за тренинг мозга, али да ли су оне заиста толико ефикасне?

За оне који желе да смање ризик од пада когнитивних способности научници дају следеће препоруке:

Добар сан. Поремећаји спавања могу довести до депресије и, у старости, до когнитивног оштећења. Људи који користе паметне телефоне непосредно пре спавања чешће имају здравствене проблеме од оних који то не чине. Функција ноћног режима на телефонима уведена је одмах након што је постало јасно да интензивно светло са екрана омета производњу мелатонина и погоршава квалитет сна. Због тога је најбоље не користити телефон пре спавања или подесити „топло“ светло на екран. Квалитет сна директно утиче на когнитивне функције човека – ако сутра треба да устанете и добро размишљате, морате да водите рачуна да се добро наспавате.

Редовна физичка активност – важне су и аеробне и вежбе са оптерећењем а најбоље је да се комбинују.

Стицање нових искустава и утисака – савладавање нових активности и вештина.

Одржавање социјалних контаката – подстицање емоционалне и позитивне комуникације, помагање људима, волонтерска делатност.

„Ове препоруке за побољшање когнитивних функција веома су сличне саветима наших бака и дека шта да радимо да би нам било добро, и можда делује отрцано и банално и тешко изводљиво, али ипак је веома корисно за побољшање когнитивног стања и квалитета живота уопште“, сматра Белова.

Извор: РТ Балкан, Стање ствари