Uncategorized

„Каква је то правда, невакцинисани Новак осваја Мелбурн, а Бил Гејтс гледа уживо“

Новак Ђоковић је исписао историју освајањем Аустралијан опена, али ни то није било довољно многима да престану да га нападају за све што има пане на памет.

Новаку се гледала длака у јајету и тражио разлог и најмања ситница да би се ставио на стуб срама, али има и оних у белом свету који су свесни његове величине и успеха.

Хуан Мануел Прада Бланко награђивани шпански писац написао је емотиван текст након што је Ђоковић по 10. пут подигао пехар у Мелбурну и постао најбољи тенисер свих времена.

„Годину дана након што је постао легенда, Новак Ђоковић који је за свет постао познат као Но-Вац Но-ковид постао је најуспешнији тенисер у историји. Његов највећи ривал, иако су изједначени по броју гренд слемова, никада није освојио ниједан завршни мастерс турнир. То што је до титуле стигао у Аустралији додатно баца сјај на правду. Као шлаг на торту, Бил Гејтс је био на трибинама. На тај начин су награђене и све муке Ђоковића, који је преузео улогу универзалног жртвеног јарца пред покорном и кукавичком генерацијом“, написао је Шпанац.

Он се ту није зауставио.

„Након што је искористио своју надмоћну победу, показао на главу, срце и м*да, Новак Ђоковић је подигао поглед у небо и захвалио се Богу. Затим се загрлио са пријатељима и породицом и потпуно се расплакао. Али Ђоковић није имитирао оне „пеглаче гаћица“ који пред камерама плачу за било каквим ср*њима, већ је то избегао да не би било разних записа о плакању. У том великом загрљају, представљени су сви који су претрпели губитке у последњих пар година, који су стигматизовани од стране медија или малтретирани на било који начин, гледани са сумњом од стране пријатеља и породице… Хвала за сваку драгоцену сузу, Ноле. Ниједна није случајно проливена“.

Хуан није штедео речи одушевљења за срспког играча.

„Сваки љубитељ тениса зна да никада није постојао играч са таквим импреријалним дометом удараца и таквим мачијим инстинктом као што је то Ђоковић. Али да преброди тако жесток ударац какав је задобио пре годину дана у Аустралији, да се не би утопио у очају и бесу, показао је на главу (снагу), срце (великодушност) и м*да (храброст). Ђоковић се није суочавао само са ривалима, него и са непријатељским сплетом околности које су могле да буду превазиђење само уз Божју помоћ. Без сумње му је помогао тврдоглави карактер, искован у страшном детињству, али и највећа подршка стигла је са висине. Ђоковић то добро зна, а знају и сви који су плакали са њим“, наводи се даље у тексту.

На самом крају текста, запитао се како је могуће да нико не размишља о томе да Ђоковић долази до узастопних победа против 10, па чак и 15 година млађим тенисерима.

„Изненађујуће је да се маса људи не запита (или се не усуђује) како то тенисер од 35 година побеђује у узастопним мечевима у три сета, један за другим ривале који су десет или 15 година млађи од њега, показујући брзину, реакције и физичку надмоћ. То је исти разлог због којег дебео човек попут мене боље пише од свих других писаца у Шпанији. Бог који нас види, у мраку нас награђује“, закључио је шпански писац у свом емотивном тексту.