Наши су корени на Небу, Што више покушавају да нас униште – ми све више генијалаца порађамо

Ни мањег народа – ни више генијалаца, ни мањег народа – ни више хероја, ни мањег народа – ни више доприноса читавом човечанству. Кад кажем: малог народа, мислим на бројно мали, а не по квалитету. Зашто нас толико сатиру? Наводи се да је то зато што се налазимо на раскрсници путева. Па, знам још неке раскрснице путева, које су много важније, а нису толико ти народи нападани као ми. Шта то наш непријатељ види у нама и шта то зна о нама – што ми сами о себи не знамо? То је та – морам да употребим израз – скривена историја Срба, иако све чешће долазим у опасност да ме осуде за то што ћу рећи, а то је да је назив Срби новијег датума.

Да ли знате како се звала наша држава у време Стефана Немање и сина му Светитеља Саве? Рашка. Како су се звали грађани те државе? Раси. Одакле онда Срби?! Како се звао Свети Сава пре него што је примио име Сава? Растко. Значи: син Раса. Како се звао главни град те државе? Рас. Маxари, који су дошли на коњима из Монголије, ишли на Рим, вратили се из Рима, ту је отрован њихов вођа Атила, и ту су остали – они и дан-данас називају нас Рацима. Они памте! А, шта је то што нас стално гледа да одвоји од нашег идентитета и од наших корена? То је да ми и Руси нисмо – братски народ, ми смо ЈЕДАН НАРОД. Само је та подела урађена раније.

А, сада, погледајте шта су нам урадили: поделили су нас и  Црногорце. И тврде да су то два народа! Замислите лудости, да се за Црну Гору сматра да је то други народ! На основу чега, питам ја оне који тврде да су Црногорци аутохтоно други народ? Каже: Имамо своју краљевску лозу. Па, како се звала та лоза? Каже: Петровићи. Па, која је србијанска? Каже: Карађорђевићи. Па, ко је оснивач Карађорђевића? Каже: Карађорђе. Па, како му је презиме? Каже: Петровић. О чему ми причамо?!

Шта они знају о нама што ми не знамо? То је: да наш народ порађа, у свакој генерацији, бар по једног Николу Теслу, бар по једног Живојина Мишића, бар по једног Михаила Пупина. Знате ли да је, ове године, Србија освојила 80 медаља из науке? Нема спорта у коме ми не побеђујемо. Ове године, покрећу против нас иницијативу да смо геноцидан народ. Знате ли шта значи да је прошла та иницијатива и да су нас прогласили за геноцидан народ? То би било озакоњење свега онога што нам већ чине. И, још горе јер бисмо онда ми били сматрани – озакоњено – да смо народ који треба уништити, да не вредимо јер смо геноцидни.

Што више покушавају да нас униште – ми све више генијалаца порађамо. Не знају шта ће са нама. Сасецају нас у корену, а ми све више бујамо. Знате где је грешка? Ми смо наопако насађени. Наши корени су на Небу, а не на земљи. А, они стално покушавају да нам сасеку корене у земљи. Зато не могу да нас исеку. А, и ако то знају, шта им вреди? Како ће да дођу до тих корена? И, шта очекују они после смрти? Где ће после смрти, где ће им душе?

Људи, данас је Косово и Метохија – свуда! Није више угрожен само Србин на Косову и Метохији, угрожен је у Београду, угрожен је у Суботици, у Лозници, у Тимочкој крајини – свуда! Где год могу да нас сатиру, гледају да нас сатру. Знате ли шта је заједничко у свему томе? Христос. Христос! А, знате шта је Он рекао? Ја сам Пут, Истина и Живот. И рекао је: Ево, мир Свој дајем вам. Не мир овога света, него Божији мир. Одакле толико наше жеље за миром, а толико жеље свих са стране да нас “поједу”? Сметамо им. Подсећамо их на нешто… Пече им савест оно што их подсећа какви су некад били. Лакше им изгледа да то униште, него да се покају и врате на оно што су били. Пече их то унутрашње сећање, несвесно. Зато сметамо. Xомба на путу, коју покушавају да уклоне. Не може… Не може, насађени смо наопако. Корени су нам на Небу.

А, онда, дођеш у Београд, и 50.000 људи, заједно са фудбалском репрезентацијом, изговара Оченаш, у центру Београда! Људи, у 2015. години, када се цела Европа одрекла Христа, једна мала Србијица, усред Београда, изговара Оченаш са фудбалерима! Кад на другим странама, и председници држава и музичари и спортисти – сви показују рогове! Видели сте то – показују рогове!

Онда, када то све знамо, јасно је зашто хоће да нас униште. Зато што смо ми Христови. Ми смо Христови – чак и кад се бунимо против тога. И тад нас Христос воли и не оставља нас. Воли нас више него што ми сами себе волимо. Не оставља нас јер зна какви смо. Зна да, кад само мало промућкамо главом и кад Му се окренемо, да се окрећемо целим својим бићем, без остатка.

Од ове љубави веће нема да ко положи живот за ближњег свог – Христос говори, говори Господ наш, у Јеванђељу. То смо ми! Зато нас свет мрзи. Зато вас свет мрзи, каже Господ, јер да сте од овога света, свет би своје волео; али пошто нисте од овога света, пошто вас Ја изабрах, зато вас свет мрзи. Али, Мене омрзнуше пре вас… Прво – Господа, а онда – свакога ко иде за Њим. А, наш цео народ, без обзира шта се дешава у појединим тренуцима историје, оно што је сачувано од наше историје – ипак промиче да смо ми непрестано Христови, непрестано…

Како би Господ давао да рађамо толико људи – генијалаца, громада духовних, громада научних, громада у свим сферама, ако нема благослова на нашем народу? Само – Свети Сава, Свети владика Николај, патријарх Павле – треба ли још? Са ова три смо се одужили читавом свету, за сва времена! Никола Тесла, Михаило Пупин… А, где су тек остали?

Где су наши проблеми? Што се увек некако изнађе да наши непријатељи дођу до позиције да могу да осујете генијалца или да казне хероја. Шта се дешавало са нашим херојима Балканских ратова и Првог светског рата? Били су кажњени, уместо да буду награђени. Имате документарни филм где, у једном граду, види се човек – војник, официр, обучен у официрско одело, без једне ноге, на штакама, пуне груди ордења – проси! Како је то могуће? Како је могуће да такав човек проси? Шта смо урадили са војводом Мишићем? Шта смо урадили са војводом Путником? Шта смо урадили са војводом Бојовићем? Шта смо урадили са генералима и официрима из 90-их? Не дај Боже, ако нас неко нападне, ко ће сад да изађе да нас брани, кад зна шта му следује после?!

Морамо да мућнемо главом и да видимо шта се то дешава. Зашто смо апатични? Зашто смо неприродно мирни? Тај мир који је сада – то није мир који Христос даје. Ово је безосећајност, апатија, коју нам намећу, преко медија највише. Ви имате данас четири ријалити шоуа, у исто време. Ако један прескочите – други вас чека. Ако други прескочите – дочекаће вас трећи. Ако трећи – на четвртом мора да се заустави, а четврти обично бива најгори, ако може уопште да се направи нека разлика, не зна се који је гори од горег.

Људи, ПРОБУДИТЕ СЕ! Није… ово резервисано само за нас који смо у мантијама да ово причамо. СВИ СМО ПОЗВАНИ ДА БУДЕМО АПОСТОЛИ! Шта то значи? Да идемо и да ширимо Реч, свако у својој средини, свако по својим могућностима. Ако се вратимо на то да смо ми сви антене, и кад се нађемо у цркви, једни поред других – антена до антене. На Литургији, подешавамо се сви на једну фреквенцију – Божанску! Сигнал нам се сабира и усмерава и разара ову мрежу коју они праве! Отац Тадеј је говорио: Свака одслужена Литургија је бачена АТОМСКА БОМБА у пакао! Замислите! Свети ава Јустин је служио сваки дан Литургију, патријарх Павле је служио сваки дан Литургију, отац Тадеј је служио сваки дан Литургију. Зашто? Јесу ли они били луди или их сматрамо светима? Па, биће да је ово друго. Јер су нам показали Пут.

Свака одслужена Литургија је бачена атомска бомба у пакао! Хајде да се пребацимо сада на војну терминологију. Атомска бомба ће да пукне, па ће да пукне. Али, од чега зависи њега разорна моћ? Од количине материјала и од каквоће материјала. Није исто колико има плутонијума и уранијума, али није свеједно ни колико је он обогаћен или прочишћен, рафинисан. Преведите то у људе. Литургију ће свештеник да одслужи, па ће је одслужити. Бомба ће да пукне, па ће да пукне. Али, њена разорна моћ зависи од тога колико материјала има у том тренутку када пуца бомба и какав је тај материјал. Од та два елемента зависи моћ атомске духовне борбе.

Имамо ли оружје у рукама да се боримо против свега што нас напада? Имамо. Што то не радимо? “Па, чекај, имам важнија посла, извини ме, купио сам сад пар волова. Извини ме, морам да обрадим њиву, морам да…” Много је званих, али је мало изабраних. Односно: Изађите на тргове и улице и зовите све, свадба је уготовљена, Женик је за столом; где су гости? Значи, сви смо позвани. А, ко је изабран? Онај који се одазове. Свако од нас ко се одазове – он чини да буде изабран. На сваком кораку, човек, ако хоће, може да види чудо Божије. Чудо Божије је ваздух који дишемо…

Архимандрит Михаило (Биковић) 
Извор: saborna-crkva.com