Живот након смрти, запањујући извештај Клиничког центра Универзитета у Њујорку

Амерички научници тврде да након клиничке смрти, свест особе наставља да функционише. У запањујућем извештају Клиничког центра Универзитета у Њујорку (NYU) каже се да су пацијенти током клиничке смрти потпуно свесни, често посматрајући докторе како раде на спасавању њихових живота, али су потпуно спокојни, без страха или узнемирености.

Ново истраживање које је спроведено на Медицинском факултету Гросман у Њујорку, показује да мозак функционише чак и када је срце заустављено. Ово сугерише да људи могу доживети свесно искуство након телесне смрти.

Искуства пацијената током клиничке смрти су често била слична. Они су пријавили да су осећали осећај мира и хармоније. Такође су испричали да су видели своје вољене, који су већ преминули, или да су видели светлост.

Један пацијент је рекао да је видео своју мајку која је умрла када је он био дете. Други пацијент је рекао да је путовао кроз тунел и видео светлост. Трећи пацијент је рекао да је осећао осећај да је у безвременском простору.

Пацијенти са срчаним застојем који су оживљени након искустава близу смрти често пријављују сабласно сличне мисли и осећања. „Нисам се плашио куда идем и шта да очекујем када стигнем тамо“, рекао је један преживели. „Тада сам осетио топлину и осетио жељу да ту останем.“

„Сећам се да сам видео свог оца“, рекао је један од пацијената. „Погледао сам свој живот и осетио понос, љубав, радост и тугу, како се све то прелива у мене“, присећа се други након што је повучен са ивице.

„Сећам се бића светлости… које је стајало близу мене. Надвијало се нада мном као велика кула снаге, а ипак је зрачило само топлином и љубављу“, рекла је једна преживелих пацијенткиња.

Ова и многа друга потресна сећања описали су пацијенти са срчаним застојем који су били подвргнути кардиопулмоналној реанимацији док су лебдели на прагу смрти.

Типично, доктори су претпостављали да мождане активности постоје мало или нестају након око 10 минута срчаног застоја, када срце престане да куца, остављајући мозак без кисеоника. Међутим, ново истраживање са НИУ окреће ту заблуду наопачке.

„Постоје знаци нормалне и скоро нормалне мождане активности пронађени до сат времена након реанимације“, рекао је др Сем Парнија, ванредни професор медицине на Универзитетском клиничком центру Њујоршког универзитета Ленгоне (NYU Langone Medical Center), где је такође директор истраживања кардиопулмоналне реанимације, директор Пројекта људске свести на Универзитету Саутемптон (Human Consciousness Project at the University of Southampton).

Парниа је водећи аутор студије која је проучавала мождану активност и свест међу 53 пацијента који су преживели срчани застој у 25 болница, углавном у САД и Великој Британији, а скоро 40% је изјавило да су били свесни и сећају се свега током клиничке смрти.

Пацијенти су такође имали скокове у гама, делта, тета, алфа и бета можданим таласима повезаним са вишом менталном функцијом, што је забележено електроенцефалограмом, технологијом која бележи активност мозга помоћу електрода.

Постоји наративни лук код људи који доживљавају искуство блиске смрти“, рекао је Парниа о пацијентима који се сећају догађаја током клиничке смрти. „Њихова свест постаје појачана, живља и оштрија.“

Једно од најчешћих заједничких искустава међу људима који су оживљени након срчаног застоја је свест о простору око њих од 360 степени.

„У смрти, они имају перцепцију да су одвојени од свог тела“ објашњава др Сем Парниа, Они су и даље у тој [болничкој] соби и осећају да су потпуно свесни. У том стању свести, они често посматрају докторе и медицинске сестре како раде на спасавању њихових живота, али су потпуно спокојни, без страха или узнемирености. И, да, многи људи заиста виде како им животи пролазе пред очима. Некако у смрти читав њихов живот долази до изражаја. То су дубока, сврсисходна и смислена преиспитивања њихових живота.”

Овај преглед њихових живота није у неком одређеном редоследу, рекао је Парниа, већ више представља зарон у морал и етику. „Оно што постаје примарна реалност је начин на који се опходимо према другим људима“, додао је Парниа. „То нису насумични флешбекови. Има још много тога.”

Још једна уобичајена тема је осећај доласка на место које је потпуно познато: дом. „Негде где осећају да препознају околину и где се враћају. Они настављају остатак овог путовања до места за које осећају да је као код куће“, рекао је Парниа.

„Оно што је занимљиво је да је ово универзално, и у САД и другим земљама.

Наука још увек не разуме у потпуности како и зашто се дешавају ова уобичајена искуства, али Парнија верује да нормалан радни фокус мозга, који нас води кроз дан, постаје опуштен и „дезинхибиран“ током искустава близу смрти: „Обично постоје системи кочења који нам спречавају приступ свим аспектима нашег мозга. Остале функције вашег мозга су пригушене. Али, „како се мозак гаси, као одбрамбени механизам за очување себе [током срчаног застоја], кочнице су искључене.”

Тада људи „добију активацију других делова мозга који су били у стању мировања. Добијате приступ својој целокупној свести и стварима којима иначе не можете да приступите, свим својим емоцијама, осећањима, мислима и сећањима. То нису халуцинације. То су врло стварна искуства која се дешавају у смрти“, додао је Парниа.

Истраживање које се спроводи у Универзитетском клиничком центру Њујоршког универзитета и другим истраживачким центрима представља искорак у реанимацији, специјалности која је заостала за другим областима медицинских истраживања.

Стопе преживљавања након реанимације су фрустрирајуће ниске, објаснио је Парниа. „Наша стопа преживљавања није баш добра“, делом зато што технологије нису много напредовале од 1960. године, када је изумљен ЦПР. У међувремену, он и други се сада надају да ће се боље разумети шта се дешава током умирања и након смрти.

Ово су још нека од сведочанстава пацијената након враћања у живот:

„Показане су ми последице мог живота, хиљаде људи са којима сам комуницирао и осетитио сам шта су они осећали према мени, видео сам њихов живот и како сам утицао на њих.”

„Нисам више био у свом телу. Плутао сам без тежине и физичке способности. Био сам изнад тела и директно испод плафона собе за интензивну терапију. Посматрао сам сцену која се одигравала испод мене.”

„Сећам се како сам ходао кроз кањон. Са обе стране кањона били су људи у белим хаљинама са капуљачама које су скривале лица. Последње чега се сећам је да су сви показивали на мене.”

„Питали су ме да ли желим да се вратим кући… или желим да останем. Рекао сам им да сам потребан мојим синовима и да морам да се вратим. Одједном сам поново био у телу и осетио како ме зглобови жаре од бола.”

„Током тог вантелесног искуства, једна ствар коју сам увек говорио о томе била је да сам ‘имао сву мудрост свих светова за делић секунде.’ Искуство вас чини способнијим да боље разумете живот. ”

Извор: https://www.vjeronauka.net/, https://nypost.com/2023/09/15/revived-patients-share-life-after-death-experiences/