Православље против магије: у чијим је рукама наша судбина?

Потражите сигурност

За оне који не знају много о Православљу (као што су многи људи који гледају ТВ или чак академици), Православље се често меша са окултизмом. Некима делује мистериозно привлачно, док други то одбацују. Због тога је још теже јер се многи окултни „исцелитељи” лажно представљају као православни верници и користе верске симболе. Ово ствара много забуне.

Оштра критика „религије“ и ширење „религијског погледа на свет“, коју с времена на време у поподневним телевизијским програмима износе неки представници академских кругова, у великој мери се односи на „свет непознатог“. Међутим, Црква не само да нема никакве везе са свим тим, већ је и једина сила способна да се одупре сујеверју, против којег су академска наука и образовање немоћни.

Осим тога, многи „обични ТВ гледаоци“ који себе искрено сматрају православним хришћанима лако се окрећу паганским и окултним праксама, уопште не мислећи да раде нешто лоше.

Ове неспоразуме треба разјаснити: с једне стране, не можемо прихватити приговоре неверника – често упућене једноставно на погрешну адресу, с друге стране, морамо упозорити људе који верују да су неки облици окултизма компатибилни са православном вером;

Магија је покушај да се заштитите тамо где су обичне, „рационалне“ методе немоћне. Можемо ли рећи да становнику модерне метрополе није познат овај осећај рањивости? Ова рањивост поприма друге облике – особа може изгубити посао, или пасти у сиромаштво, или постати жртва злочина. Магија, покушаји успостављања контакта са окултним силама како би се осигурали од опасности и стекли нове могућности – реакција је сасвим разумљива за савременог човека.

Магија нуди свој одговор на ову рањивост – илузију моћи. Али врло брзо ова имагинарна моћ почиње у великој мери да уништава човекову способност да нешто постигне у стварном животу.

Привлачење мистерије

Пратећи „ритуале“ сујеверја или стављајући амајлије у стан, људи одбијају (у овој или другој мери) одговорност за своје животе и пребацују је на нешто празно и фиктивно. Да ли ће брак бити успешан више не зависи од тога како се понашају оба супружника, већ од тога да ли су у њега ступили правог дана. Успех у послу не зависи од личног труда, истрајности и способности, већ од тога да ли је особа окачила праву амајлију на зид.

Можете учити и напорно радити да бисте себе обезбедили – богатство је мало вероватно, али просперитет је сасвим могућ. Можете изградити односе са вољенима, што је много теже, научити се љубави, понизности и праштању. Ово захтева много труда и понекад не доноси жељене резултате. Магија, међутим, нуди на неки заобилазни начин да добијете све одједном и спремно – баш као што казино нуди прилику (једнако илузорну) да се брзо обогатите.

Човек, уморан од неуспеха, нада се да ће имати среће и игра рулет. Губи, па мало добија, па опет и опет трчи до аутомата, верујући да ће сада имати среће, сада ће се појавити прави број, али ипак губи, па се задужује… Исто је тако и са окултним службама – зашто овога пута није успело? Па, ваша аура је вероватно веома загађена, потребно вам је више сесија; ако не сесије, онда морате похађати курсеве за побољшање енергије; ако ово још не помаже, потребно је да посетите неког познатог (или, обрнуто, тајног) мага. Дакле, човекову активност, неопходну за учење, рад и изградњу односа са другима, апсорбује потера за шаргарепом на штапу, која човеку увек виси испред носа, али је никада неће зграбити. Дакле, илузија моћи – или барем илузија да имамо „магични“ начин да се носимо са својим проблемима – само чини особу још усамљенијом, несрећнијом и рањивијом.

Али постоји још један, и можда важнији, разлог зашто људе привлачи свет мистерија. Човек жуди за чудом и „оностраним“ тајнама; осећа да му је без њих живот непотпун. Свет се заиста не своди на оно што се може мерити; садржи страшне поноре и недостижне висине. Попут слепих, живимо међу силама и стварностима којих смо једва свесни, иако истовремено осећамо да смо ускраћени за нешто важно. Човек има духовну димензију и жеђ за комуникацијом са духовним светом, која му је неизрециво привлачна, а с друге – недоступна. Можемо тражити нешто неизрециво лепо и тајанствено, нешто што наше срце тражи и за чим жуди. Међутим, окултизам уопште не води овој тајни. Напротив, он затвара једина врата кроз која се може доћи до ње.

Завера и молитва

Која је главна разлика између магије и вере? Говоримо о супротстављеним приступима духовној стварности. У људским односима, такође морамо да бирамо између ова два приступа – између манипулације и поверења. Можете покушати (понекад прилично успешно) да манипулишете људима користећи „магичне“ (понекад се тако зову) психолошке технике, или можете изградити односе са људима на основу међусобног поштовања и поверења.

Окрећући се тој трансценденталној, вечној тајни коју тражи људско срце, маг покушава да је принуди, верник покушава да разговара са њом. Ако покушате да манипулишете људима, остаћете сами. Ако покушате да манипулишете натприродним, можда ће неки духови пристати да изврше вашу вољу – неко време, али то ће резултирати још страшнијим губитком.

Индикативан пример магичног односа према животу је такозвана љубавна чаролија, која се обећава у готово свакој интернет и често телевизијској реклами за окултне услуге. Магови тврде да могу да натерају другу особу да се заљуби у вас или да натерате свог партнера да престане да вас воли. Али да ли се веза која је (наводно) резултат манипулације нечијом вољом може назвати љубављу? Да ли је могуће имати љубав која не признаје слободу другог? И да ли ће таква љубав – на коју се човек може натерати (како верују корисници окултних услуга) – заиста задовољити људску потребу да воли и буде вољен? Постоји огромна разлика између жеље да се „добије“ ова особа и жеље да се са њом успостави близак лични однос поверења. Такви односи су неспојиви са љубавном чаролијом – као и са било каквом другом принудом. Исто тако, покушаји да се манипулише натприродним су неспојиви са вером и љубављу.

Маг (чаробњак, вештица) тврди да је у стању да манипулише натприродним силама или бићима, потчини их, користи их за сопствене интересе или интересе клијента. Он уверава да може – за ваш новац – да вам обезбеди жељени резултат.

Верник разуме да се Богом не може манипулисати, нити се Он може користити за остварење својих интереса. Можете тражити, али одговор није у рукама онога који пита, већ у рукама Оног Кога питате. Он се не може натерати, не може се подмитити, може се само молити.

Стога, маг који претпоставља да је резултат у његовим рукама и да може трговати овим резултатом, једноставно је будала са становишта верника. Резултат је у рукама Бога, немогуће је трговати оним што није у вашој контроли. Црква не може да тргује небом или Божијом заштитом у земаљском животу, а свештеник не може обећати „загарантован резултат“ молитве – ово није у рукама свештеника, није у рукама Цркве, то је у рукама Бога. Човек може изразити своју веру у Бога, поштовање према Њему, понизну наду у Његову заштиту и заштиту давањем донације храму – али ово не гарантује резултат. Не постоји  „дугме“ које свештеник може да притисне да би добио жељени резултат од Бога. Свештеник – као и мирјанин – може само да Га пита.

Хлеб уместо камена

Све људске недаће, сав бол и туга, сво зло на свету, од распаднутих бракова до светских ратова, имају један корен – грех. Људи су у стању упорне и огорчене побуне против свог Створитеља. Као што Бог каже преко пророка Јеремије, оставише Мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде. (Јер. 2,13 ). Наша невоља је много дубља од болести, или сиромаштва, или озлојеђености, или чак усамљености – наша невоља је у томе што смо се окренули од јединог извора мира, љубави и радости, а ова невоља може постати вечна ако се не вратимо Богу.

Јеванђеље нам открива тајну која нам говори да се можемо вратити на Извор воде живе. Велика Тајна за којом жуди наше срце је личне природе. Она се може волети; можете јој веровати; њу можете слушати као Оца, веровати јој као Пријатељу, служити јој као Суверену. Јеванђеље каже да је највиша, крајња стварност, Извор и Давалац свега постојања, пуна љубави; штавише, то је љубав. А Јеванђеље такође каже (а то је веома важно) да је та стварност – коју називамо „Бог“, често не размишљајући о томе шта ова реч значи – ушла у наш свет у личности Човека, у свему сличног нама, осим у греху, – Господ наш Исус Христос.

Можемо да се вратимо – позвани смо, врата су отворена, чека нас опроштај и нови живот. „Онога који дође к мени нећу избацити“, каже Христос; онај ко Му верује и иде за Њим, наћи ће вечни живот, ту вечну радост, чије одразе понекад видимо, у најсветлијим тренуцима нашег живота.

Пут можда није лак; можемо се суочити са болом — баш као и други људи. Али ми више не лутамо бесциљно; идемо кући, тамо где ће Бог сваку сузу обрисати, а свака туга претвориће се у вечну утеху. Иза све застрашујуће несхватљивости живота стоји Његов промисао; и ако Му се предамо у покајању и вери, овај промисао ће нам бити спасоносни, који ће ван граница земаљског живота водити у живот вечни и блажен. Ми припадамо Богу. Где смо ми немоћни, Он је свемогућ. Тамо где нас мучи неизвесност, Он предвиђа цео наш живот – и сву вечност – потпуно, од краја до краја. Тамо где лутамо и посрћемо, Он нас непрестано води у вечну радост.

Многе ствари у нашим животима неће се десити онако како желимо, и то треба да прихватимо са стрпљењем и поверењем; међутим, много је у нашим рукама и наша је одговорност. Позвани смо да прихватимо ствари које не можемо да променимо, променимо ствари које можемо и научимо да разликујемо то двоје.

Питање које дели хришћане и разне „магове“ јесте питање: У чијим рукама је наша судбина?

Окултиста полази од тога да његовим животом – као и животима других људи – управљају неке друге силе, такође натприродне и надљудске, али које нису од Бога. Хришћанин верује у Божији Промисао и људску одговорност.

Из ове разлике у погледу на свет произилазе два потпуно различита типа понашања. Окултиста покушава да некако контролише ове силе, црта пентаграме, изводи чини – хришћанин дозива Бога: И уздам се у Тебе, Господе; Ја кажем: Ти си Бог мој (Пс. 30,15).

Окултизам је одбацивање поверења у Бога. У њему можда и постоји сагласност да Бог постоји, али не постоји молитвена комуникација са Њим. Али Православна вера није „сагласност“ са постојањем Бога, она је живи, одређени став према Богу. А тај став најбоље изражавају речи литургијска молитва: „Предајмо себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу нашем.

Сергеј Худиев
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: pravmir.ru