Пропаст неограничене глобализације: кризе евра, миграције и пандемија

Утопија безграничне глобализације је исто тако доживела слом као и сродна јој утопија комунизма. Што не значи да треба да се опростимо од нашег интернационалног трговања и умрежености светске привреде. Али то итекако значи да глобализирани свет морамо поставити на нове, реалистичне ноге. А база тог реализма може бити само јака национална држава: пандемија короне је најбољи доказ.“

Криза евра, криза миграције па онда глобална пандемија: то је резултат неограничене глобализације и денационализације, а обе су од године 2000. централни пројекти великог дела етаблираних елита.

По окончању „Хладног рата“ етаблиране елите су сањале о “Крају Историје”, једном постнационалном свету без граница. И о томе да интернационалну политику замене светском унутрашњом политиком. Две деценије после пријема Кине у Светску Трговинску Огранизацију (WТО) и увођења евра – што су била два фундаментална акта у реализацији тог пројекта- сви смо данас сведоци пропасти ове утопије.

Илузија етаблираних елита је била стварање постнационалног света без граница. Демократска национална држава је требала бити „миц по миц“ разградјена. Њене компетенције је требало да буде пренесене на транснационалне организације попут Европске Уније, УН и НГО-с, тзв. “невладине организације”. Националне валуте попут немачке марке, француског франка или италијанске лире морале су по том плану да нестану исто као и националне границе и граничне контроле. Националне одлуке и закони су требали бити одмењени “европским” и глобалним одлукама и прописима.

Резултат тог пројекта: неконтролисано струјање капитала, некотролисани таласи миграција и незауставива ширења епидемија. У безграничном, “постанционалном” свету -без националних међа и регулативних система- нема више баријера које би помогле да се кризе и конфликити регионално ограниче: криза државног буџета у Грчкој је угрозила уштеђевине немачких грађана, један грађански рат на Блиском Истоку дестабилизује својим миграционим струјањима целу Европу а избијање епидемије у Кини доводи до замрзавања јавног живота не само у Немачкој.

Ове три ужасавајуће кризе у само једној деценији -еврокриза, миграциона криза и пандемија- су обелоданиле тотално подбацивање новог “постанционалног” поретка, којег су нам етбалиране елите покушале продати за “Златну еру” благостања, безбедности и кооперација. Да ствар буде гора: те етаблиране елите све ове кризе сматрају прихвативим колатералним штетама свог наума.

Зато истина изгледа овако: последице тог пројекта су слом целих националних економија, крађа огромног дела народне имовине, пуцање система социјалног осигурања, уздрмавање јавног поретка као и угрожавање живота и здравља милиона људи.

Као одговор на кризу коју су својом “постанционалном” политиком изазвале, етаблиране елите захтевају примену “европских” ако не и глобалних решења. Које су се увек, али увек показала као апсолутна фатаморгана. Док су проблеми, које отворене и неконтолисане границе уз денационализацију компетенција одлучивања, апсолутна реалност.

Нико се не држи ни Мастришког Уговора ни фискалног пакта а спољне границе ЕУ до данас нису под контролом, а да не говоримо о фантомском “механизму прерасподеле” миграната по државама ЕУ који је од кад су га смисли био само мртво слово на трпељивом папиру, исто као и многохваљени договор ЕУ-Турска.

Ни у тренутној пандемији короне ЕУ није успела да до сада начини икакав конструктивни допринос. Економске, социјалне и људске последице неограничене глобализације су далеко драматичније од било каквих наводних користи од ње.

Као једина лука спаса се и у овој пандемији показала национална држава, по којој етаблиране елите пљују из све снаге. Искључиво националне државе могу да санирају своје државне буџете а кроз привредне реформе да сачувају благостање својих грађана. За време миграционе кризе су националне државе Аустрија и Мађарска преузеле вођство држава Балкана и укинуле интернационалну “балканску руту” миграција. У данашњој пандемији последице пошасти короне свим силама сузбијају национални здравствени системи националних држава а не нека тамо Светска Здравствена Организација (WХО), до балчака огрезла у превари и корупцији.

Време је да се сада сведе биланс политике глобализације последњих 20 година. Обећања етаблираних елита су се сва заједно показала као лажна. Неограничена глобализација је довела брутално до супротности ономе, што је та елита народима била обећала: укидање националних валута и нерегулисани проток капитала је довео до политике ниских и негативних камата, трансфер-уније дугова и пропасти банака а проповест етаблираних елита о некаквој “светској отворености” и “толеранцији” до културалних и религиозних конфликата.

Чињеница је да у пандемији короне етаблиране елите из идеолошких разлога нису благовремено зауставиле интернационални путнички саобраћај. Резултат је увођење ванредних стања те полицијских часова па сад ни преко прага сопствене куће не смемо да крочимо. Тиме је њихова централна парола “Free Movement” доведена ab absurdum.

Утопија безграничне глобализације је исто тако доживела слом као и сродна јој утопија комунизма. Што не значи да треба да се опростимо од нашег интернационалног трговања и умрежености светске привреде. Али то итекако значи да глобализирани свет морамо поставити на нове, реалистичне ноге. А база тог реализма може бити само јака национална држава: пандемија короне је најбољи доказ.

Јачање националне државе и националних граница омогућава да наше грађане заштитимо од потреса у другим деловима света те да спречимо да цео свет буде -свако мало- увлачен у региналне кризи и конфликте.

Свака појединачна држава мора бити у стању да флексибилно одговори на изазове. Пандемија короне нас поново учи да није само могуће затворити границе. Не, у оваквим кризним ситуацијама је затварање граница питање живота и смрти. Корона је доказ.

Превод: Мирко Вулетић за ИН4С