Рањена икона манастира Ватопед: Сведочанство о гневу и покајању
Умор, повређена сујета и само један тренутак неконтролисаног гнева били су довољни да један светогорски монах подигне нож на икону Пресвете Богородице. Истог часа из иконе је потекла крв, а он је остао без вида. Његова десна рука, којом је ударио на светињу, остала је нераспаднута до данас и чува се у манастиру Ватопед као потресна опомена о разорној снази гнева и сили искреног покајања.
Међутим, Ватопед чува још многа драгоцена сведочанства Божије благодати. Овај манастир се издваја по томе што се у њему налази чак седам чудотворних икона Пресвете Богородице. Међу њима су Пантанаса (Свецарица), пред којом се дешавају бројна исцељења од тешких болести, Виматариса (Олтарка), која је деценијама почивала на дну бунара заједно са упаљеном свећом, и Парамитија (Утешитељка), на којој је Богородица померила руку како би упозорила монахе на напад гусара. У манастиру се чувају и драгоцени делови Часног Крста Господњег, као и лобања Светог Јована Златоустог са потпуно нетрулежним увом.
Ипак, поред светиња које вековима доносе утеху и наду, Ватопед чува и једно потресно сведочанство. Оно не говори само о чуду, већ и о разорној сили људског гнева и моћи искреног покајања. То је прича о чудотворној икони Панагији Есфагмени („Заколана“ или „Рањена“).
О овом догађају сведочи рукописни Кодекс 293 Светог манастира Ватопед, настао у 17. веку. То је прича која и данас опомиње свакога од нас.
Труд, умор и тренутак помрачења ума
Према запису под насловом „Поводом иконе Есфагменија“, црквењак манастира, један јерођакон, након дуготрајног и исцрпљујућег свеноћног бденија, током којег је бринуо о поретку у храму, отишао је у трпезарију. Изгладнео и изнемогао, замолио је трапезарца да му да мало хлеба и вина како би укрепио тело. Међутим, трапезарац му је одговорио да је трпеза већ била поспремљена и да више нема шта да му послужи.
Уместо да искушење дочека смирењем, јерођакона је обузео силан гнев. Узео је нож и кренуо ка манастирској цркви, понављајући у себи: „Ја подносим сав овај труд и дужност у храму, а они не могу да одвоје ни комад хлеба да поједем!“
Помраченог ума, стао је пред икону Панагије Есфагмени и у налету беса зарио нож у њен десни образ, одмах поред ока.
Чим је нож расекао лик Пресвете Богородице, догодило се нешто незамисливо. Из свете иконе, као из живог бића, потекла је обилна крв. Део те крви прснуо је право у очи јерођакона и он је истог тренутка ослепео.
Тек у мраку који га је обузео схватио је шта је учинио. Пао је на мермерни под, ударајући главом о камен, и кроз јецаје узвикивао: „Ја сам убица и сада сам достојан смрти!“
Врисци ослепелог јерођакона убрзо су окупили осталу братију. Када су монаси утрчали у храм, затекли су призор који их је испунио ужасом: крв је и даље текла из ране на лицу Пресвете Богородице, нож је лежао на поду у локви крви, а јерођакон је поред њега, заслепљен и ван себе, испуштао неразумљиве крике.
Сузе које су донеле опроштај
Потресен оним што се догодило, игуман је наложио братству да отпочне свеноћна бденија и непрестане молитве за покајање и опроштај посрнулог сабрата. После неколико месеци, Пресвета Богородица јавила му се у виђењу и открила да је јерођакону грех опроштен. У истом тренутку, док се игуман будио из виђења, јерођакону се чудесно вратио вид.
Међутим, повратак вида није означио и крај његове духовне борбе. Свесан тежине свог греха, наредне три године провео је седећи наспрам иконе, не престајући да плаче и приноси Богу сузе покајања.
После три године покајања, јерођакон је чуо глас који је допирао са иконе: „Опроштен ти је грех, али твоја смела рука остаће црна и беживотна до краја живота, а њено месо се неће распасти ни после твог упокојења.“
Речи Пресвете Богородице испуниле су се у потпуности. Десна рука којом је подигао нож на свету икону остала је усахла и беживотна до краја његовог живота. Када је, према светогорском обичају, после његовог упокојења извршена ексхумација костију, братија је затекла необичан призор: тело се распало у прах, док је десна рука остала потпуно нераспаднута, црна и сува.
Нераспаднута десна рука овог јерођакона и данас се чува у стакленој витрини, непосредно испод чудотворне иконе Панагије Есфагмени, у припрати капеле Светог Димитрија манастира Ватопед.
Она вековима сведочи о томе колико један тренутак гнева може бити разоран, али и колику снагу има искрено покајање. Зато ова прича није сачувана да бисмо осудили једног монаха, већ да бисмо препознали сопствене слабости и никада не посумњали у Божију милост.