Komentar: Tito kao ikona, bez mere i ukusa

APOLOGIJA i apoteoza su dve su reči koje prvo padaju na pamet povodom jednosatnog veličanja Brozove ličnosti i dela, koje je o četrdesetogodišnjici njegove smrti upriličio Javni servis Srbije, u četvrtak, 7. maja, na svom Prvom programu.

Život i smrt druge Jugoslavije prožeo je do srži svojim ličnim osobinama i ostao da živi u sećanju kao simbol protivrečnih značenja. Očekivalo se da će se posle četrdeset godina od njegove mitološke sahrane naći snage i umeća za pripremu medijske tvorevine koja bi podrazumevala izvesnu meru objektivizacije. Ništa od toga. Nikakva objektivizacija nije se dogodila ni u pokušaju. Naprotiv. Ono što smo videli bio je zbrkani horski potpuri bez trunke mere, ukusa i smisla.

Bez mere – jer Broza uznosi i slavi u odsustvu svake dramaturgije i koncepcije, svake estetske organizacije, srazmere, ravnoteže i pojma o celini, uz nesnosne zvuke trijumfalnih marševa i simfonijskih oda. Bez ukusa – pošto to čini neuko, neodmereno, sirovo, prostim gomilanjem i natrpavanjem reči i slika, upravo u duhu definicije kiča, koju je dao Abram Mol. Bez smisla – zato što se ne vidi nijedan razlog za ovo pretvaranje čoveka u boga posle četiri decenije, koje smo imali na raspolaganju da o njegovoj vladavini trezveno razmislimo.

Ovo što su nam prikazali ni u čemu se ne razlikuje od ideološkog ispiranja mozga, kojeg smo se nasitili za njegovog života. Kao da je vreme stalo 1980. i kao da našim duhovnim obzorjem i dalje vlada najcrnji vid komunističke propagande stvaran i usavršavan gotovo pet decenija. Naravno da ovakva deifikacija danas nema nikakvog smisla. Da je Broz bio božanstvo sunca teško da će uveriti još žive njegove savremenike. Ni mlade, koji „brozna vremena“ nisu zapamtili: oni, u svojoj sadašnjosti ne mogu da razumeju, a kamoli prihvate ovo anahrono, mrtvačko metanisanje. Sve je to delovalo kao nemoćni trzaj jedne umiruće generacije diletanata i propalih mumija Brozovog vremena. Sramota! Da nisu činili ništa bolje bi učinili.

Prisustvo samo dvojice istoričara, Tvrtka Jakovine i Predraga J. Markovića, nagoveštavalo je izvesnu naučnu kritičnost, ali takve nije bilo ni za lek, ni koliko da stvori privid nekog istorijskog pristupa. Prvi – inače često vrlo spreman i ubedljiv – ispao je nemušt i nedorečen (ili je prekomerno „sečen“?). Drugi je bio do suza zanesen, ozaren božanskom svetlošću Brozove harizme i ushićen notornom ideloškom predrasudom. Nijedan od ove dvojice nije delovao kao ozbiljan istoričar.

Umesto pokušaja da objasne ijednu od protivrečnosti Brozovog kolosalnog zapleta utopili su se u hor ritualnog ponavljanja poznatih stereotipa (oni o blagostanju, socijalnoj sigurnosti i „crvenom pasošu“, Sofiji Loren i lanjskim snegovima bili su i ovde obavezne figure), ne ulazeći u analizu uzroka i posledica ovakvog društvenog stanja, prećutkujući svaku socijalnu antinomičnost i bilo koju kolektivnu traumu od kojih je bila sastavljena cela ova narodna drama. (Izgleda da su to predosećali oni pametniji, za koje se u odjavi emisije kaže da su odbili da u ovoj raboti učestvuju; možda stoga i izbor sagovornika deluje tako nasumično i neubedljivo.)

Upravo ta upadljiva i potpuna neistoričnost glavni je uzrok što se kontekst sveo na ukazivanje božanskih počasti, na idolopoklonstvo još neviđeno i nečuveno u našem dobu. Umesto preseka jedne epohe, za šta su ne samo naša istorija, nego i umetnost nudili savršen materijal (setimo se samo Bate Živojinovića u filmu „Lepa sela lepo gore“ i njegovog antologijskog duboko proživljenog monologa o Starom) dobili smo starozavetnu parabolu, oličenu u biblijskoj predstavi Ivana Ivanjija, Titovog tumača i žreca: „Kad ide Tito pred njim se, kao pred Mojsijem, rastvara Crveno more“.

Vladalo je potpuno ćutanje o masovnim zločinima čiji je Broz bio vinovnik (na vlast je došao ubistvom najmanje 59.912 civilnih žrtava Srbije, kako je utvrdila savremena istorija), o poluvekovnom sistematskom komadanju srpske zemlje i naroda, čak i o krvavom raspadu one države, koju je sam stvorio. Prosto smo osećali kako se lavina istorije sručuje na ovu slaboumnu šarenu lažu i nosi je bestraga.

(„Tito – medijska ikona“, autor Nataša Mijušković, RTS, 2020)