Прича из Тројичке лавре: Човек може да превари другог човека, али не и Бога
Лаж пред светим и тежина душе
У време када је вера била гоњена, а светиње под сталним надзором, совјетска власт је слала доушнике у манастире. Њихов задатак није био да траже Бога, већ да прикупљају податке и ломе духовни живот. Једна од таквих доушница била је млада жена по имену Тамара, којој је наређено да се инфилтрира у Лавру Свете Тројице Светог Сергија.
Да би привукла пажњу монаха, она је почела да се претвара да је опседнута нечистим духовима. Вриштала је, превијала се, глумила нападе – све како би околина поверовала да је у питању духовни случај.
Једном приликом, током богослужења, један монах који је служио као црквењак чуо је њене крике из олтара. Обратио јој се, рекавши да је раније видео да је у потпуно добром здрављу и без икаквих знакова поседнутости. Његова сумња није остала само на речима. Када је Тамара, желећи да појача своју представу, почела још снажније да вришти и пада на под, он је узео празан послужавник, покрио га пешкиром и рекао да у њему носи свету икону.
Када је понудио Тамари да пољуби реликвију, она је одмах почела да се превија у наводним мукама, глумећи напад. Тада је монах открио пешкир – а на послужавнику није било ничега. Њена обмана је била потпуно разобличена.
Али прича није завршена ту. Временом, Тамару је заиста задесило оно чиме се играла: Божјим допуштењем, почела је да пати од стварних симптома опседнутости. Њено мучење није било у спектакуларним нападима, већ у дуготрајном, тешком унутрашњем страдању – и душевном и телесном.
Ово сведочанство нам оставља поуку коју не можемо превидети: са Богом се не можемо играти. Човек може да превари другог човека, али не и Онога „који испитује срца и бубреге“.